10 slatkih životinja koje će vas rastrgnuti!

U bezbrižnoj ste šetnji divljinom (dakle, kao i obično) i nailazite na slatku životinjicu koju želite odneti kući i zadržati kao ljubimca. Ali, pripazite koga dovodite kući jer bi ste mogli biti povređeni!
Grupa zoologa i ljubitelja divljih životinja pokazaće će vam koje su to slatke životinje koje šetaju ovim svetom i samo čekaju da naivni čovek pruži ruku kao znak prijateljstva pa da ga povrede. Neke od ovih životinja polomiće vam sve koske, odrati vam kožu, odgristi nos ili ukrasti novčanik sa svim dokumentima, preuzeti vaš identitet i živeti pod vašim krovom koristeći vaš profil na Facebook-u! Dobro, možda ne ovo poslednje, ali i dalje su opasne.

1. ~ Panda

 Ovaj žitelj Kine možda neće doseliti u vaš grad i otvoriti dućan s jeftinom odećom i slikama, ali ako ga razljutite mogao bi vas odrati žive.

Naime, iako mu se 99% obroka sastoji od bambusa (da, alkoholičar je i nikad mu nije dovoljno te slatke kombinacije crnog vina i kole) postoji velika mogućnost da će vas nabrušen nekim vašim postupkom napasti. Mnogi tvrde da je to tako zbog njegove nervoze, a ne toliko grabežljive prirode. Ipak, ako malo bolje razmislite, ne radi se o bogznakakvom otkriću.
Reč je o divljoj životinji iz porodice medveda i baš kao što je to slučaj sa svakim drugim medvedom i ovaj će vas napasti ako se oseti ugroženim, a ako u obzir uzmemo i to da snažnim kutnjacima grize bambus, vaša nožica za njega je mačji kašalj.

2. ~ Nilski konj

 Nije nam jasno zašto neki ljudi nilske konje smatraju simpatičnima, ali verujemo da je sve to rezultat diznijeve propagande kojom je nilski konj došao na dobar glas kao iskulirana debela životinja koja po celi dan gnjuri pod vodom i povremeno ispliva na površinu ne bi li namignula turistima. Ali, ako vam namigne to znači da vas je uzeo na zub jer nilski konj godišnje ubije više ljudi od bilo koje druge životinje u Africi. I dok vi strahujete od lavova i tigrova, nilski konj će vam se tupavo nasmešiti i poždrati vas pre nego uspete zaurlati:„Valtere Dizniju, lag’o si me!“

3. ~ Jazavac

Kada ga pogledate, jazavac izgleda kao simpatičan, ali pokvareni smrad koji će vam u najgorem slučaju prekopati smeće. No, svaki lovac zna da je jazavac jedna od najopasnijih šumskih životinja u našim krajevima. Ne samo da prenose besnilo, već ne prežu ni pred tim da vas oderu do kostiju ako se nađu u opasnosti. Npr, jazavčari ulaze u jazbine drugih životinja i često izlaze bez njuške, a većina šumskih životinja ne strahuje od medveda nego od jazavca koji će hladno ušetati u njihov brlog, ubiti ih i useliti se tu.

4. ~ Polarni medved

Opasnost polarnog medveda odavno je poznata gotovo svakom žitelju ove planete, ali mlađe generacije odrasle su na reklamama Coca-Cole u kojima polarnjak na santi leda majstorski ispija flašu Kole, pa postoji mogućnost da neki od njih nisu upoznati sa ovim opakim igračem. Naime, prosečni polarni medved hrani se fokama i morževima te doseže težinu od 400 do 800 kilograma, poznato je i to da će, oseti li krv, svoj plen pratiti kilometrima. E sad, ako razmislite da majstor ne pije kolu nego krv, da voli meso morževa koji su ponekad dva puta teži od njega i generalno će požderati sve do čega dođe (stiropor, akumulatore, plastiku), nije teškoshvatiti da će čovek biti tek desert.

5. ~ Foka

 Foke su nam oduvek izgledale simpatično i verovali smo da foka ni u snu ne bi mogla biti opasna. Mali broj ljudi na foke gleda kao na opake životinje koje bi vam, recimo, mogle otkinuti nos.

Upravo se to dogodilo Elsie van Tonder koja je pokušavajući pomoći nasukanom tuljanu ostala bez nosa koji joj hirurzi kasnije nisu uspeli prišiti. Nakon toga, zoolozi su počeli upozoravati stanovništvo da ne zaborave kako foke nisu štenad dalmatinca, već divlje životinje koje se nesmeju dirati bez nekog određenog razloga ili prisutnosti stručne osobe.

6. ~ Šimpanze

Šimpanze su slatke i mnogi misle da su opasne samo kada se nalaze u društvu Michaela Jacksona i možda vas iznenadi podatak da je prosečna odrasla šimpanza daleko jača od prosečnog muškarca. Ako se nađete na njegovoj teritoriji, šimpanza će da pokuša da vas oborii, razbiti vam glavu i pritom pozvati ekipu da vas umlate grupno. Dakle, funkcionišu kao skinhedsi. Kroz istoriju postoje zapisi o mnogim slučajevima u kojima šimpanze otimaju malu decu, odnose ih u prašumu i tamo ih koriste kao hranu. Zato, pripazite kada se nađete u blizini ovih primata jer igraju opasnu igru.

7. ~ Slon

Da, da, da… Slonovi su simpatični, služe ljudima, ne zaboravljaju, imaju velike uši, a Walt Disney je i u ovu priču upleo svoje laži. Naime, kad se pojavi „slonovski bes“, krda slonova napadaju ljudska naselja i gaze sve pred sobom.  Slonovi pubertetlije navodno su najopasniji ne samo zbog napada već i zbog toga jer su slonovi  osvetoljubivi pa se ti napadi tretiraju kao odgovor na nepravdu koju su im ljudi naneli tokom života. Zanimljivo je da u Indiji slonovi gotovo redovno napadaju ljude i to vrlo često čine noću kada su svi nepripremljeni, pa se broj žrtava svake godine kreće oko dvestotine. U Indiji postoji izreka:„Oružje ne ubija ljude, ubijaju ih slonovi.“

8. ~ Labud

Labudovi su oduvek bili simbol ljubavi i pribora za pisanje „Stabilo“, ali možda niste upoznati sa činjenicom da labud nije životinja koja će vas primiti u svoje stanište i počastiti vas pićem. Oke, možda ste znali da vas neće počastiti , ali verovatno niste znali da vam je labud u stanju iskopati oko i učiniti još kojekakve gadosti. Naime, kada labudovi spoje glave, stvore srce, ali kada svoju glavu spoje s vašom rukom, stvore prelom. Vratni mišići labuda toliko su snažni da će čupanjem i izvrtanjem prelomiti gotovo svaku kost u vašem telu. Stoga, kada  vidite labuda znajte da transformacija ide ovim redom: ružno pače, labud, kostolomac.

9. ~ Vidra

Mnogi će se nasmejati i reći „hahaha, pa vi niste normalni“ jer vidre izgledaju kao dobronamerni rođaci lasice, ali severnoameričke vidre opaka su đubrad i povrediće vas ne razmišljajući. Neretko se dešava da u potrazi za hranom, floridska vidra izjuri iz vode i na dno povuče psa prosečne veličine. Dakle, ako može napastii koker španijela, velika je mogućnost da će i vama duboko zagristi u ruku. Ljudi vidre često odnose kući kao ljubimce, ali završe sa ugrizima pa vidre daju na čuvanje zoološkim vrtovima. Ne preporuča se hraniti ih jer upravo tada postaju najagresivnije.

10. ~Dingo

 Kada ga pogledate pomislite da je reč o simpatičnom psu kojeg mnogi Australijanci drže kao kućnog ljubimca i najboljeg čovekovog prijatelja. Ali, dingo je opakiji od gangsta repera i kada deluje u čoporu, ponaša se kao najobičniji vuk jer je reč  o divljem psu koji su prema mišljenju mnogih zoologa daleko opasniji od vukova.  Kada je u Australiji osamdesetih nestala Azaria Chamberlain (dete od devet meseci), njena je majka uzaludno tvrdila kako joj je dingo oteo dete, a policija ko policija, je zaključila da je žena prolupala i ubila svoje deteete. Nedelju dana nakon prijave, turisti su pronašli krvavu dečju odeću raj legla divljih pasa. Dakle, dingo je možda veran pas, ali zato je težak otmičar.

10 najvrednijih životinja!

Iako to možda zvuči čudno, mnoge životinje rade samo da bi preživele u divljini. Ti poslovi prilično liče poslovima koje ljudi rade, iako su njihovi razlozi potpuno drugačiji.

 10. Mrav – fabrički radnici

U koloniji mrava postoje jasno definisane uloge i odgovornosti. Pred kraljice i mužjaka, čije su uloge reproduktivnog karaktera, svi ostali mravi imaju poslove čija je svrha održavanje života u mravinjaku. Mravi radnici su odgovorni za hranjenje i prenos larvi koje je snela kraljica, čišćenje, kopanje tunela i za još niz sličnih zadataka. Mravi sakupljači su odgovorni za traženje hrane i njeno donošenje do kolonije. Pored njih, postoje i mravi čuvari koji prvi idu u obilazak lokacija za sakupljače i čuvaju koloniju. Organizacija koja funkcioniše odlično bez ikakvog nagrađivanja osim same dobrobiti kolonije.

9. Dabar: Graditelj

Dabrovi se smatraju inženjerima prirode i to ne bez razloga. Veoma su uspešni u građenju brana u rekama i potocima da bi napravili jezerca za potrebe smeštaja. Počinju sa sakupljanjem drva u kasno leto da bi se pripremili za zimu. Stabla koja preseku zubima, iscepkaju u manje delove da bi mogli da ih prenesu do lokacije na kojoj planiraju gradnju. Te štapove polažu u blato i tako prave slojeve drveta sve dok ne naprave branu, ali tu im se posao ne završava. Moraju da iskopaju mesto u kome će živeti i sakupiti zalihe drveta za jelo za vreme zime. Mnogo posla za malog dabra.

8. Lavica: lovac

Lavice su prave zaposlene majke. Ne samo da donose hranu na sto već se brinu i za mlade, pa čak i za mlade drugih lavica. Dok se lavovi smatraju kraljevima i štite porodicu od grabljivaca, lavice love. Uglavnom noću izlaze i zajedničkim snagama vrebaju i ubijaju. Girl power!

7. Afrički divlji psi: kasapi

Afrički divlji pas se odavno smatra kasapinom afričke pustinje jer uzima meso koje niko neće. U stvari, ova vrsta igra vrlo bitnu ulogu u ekosistemu jer uklanja bolesne ili povređene životinje, čime pomaže u održavanju ravnoteže. Lovci čopora rade u timu kada traže plen, i kada ga pronađu neki psi počnu da trče blizu njega a ostatak polako nastavlja da trči iza njih. Kada se ovi prvi umore, neko iz ostatka čopora preuzme ulogu vodećeg lovca i na taj način plen retko kad izbegne smrt. Mnogo su uspešniji u lovu od, recimo, lavica. Pored toga, ceo čopor se brine za mlade i sve to zajedno ih čini odličnom ekipom.

6. Ptice seničarke: dekorateri

Mužjak seničarke ima takav smisao za dekoraciju prostora da su svi profesionalci amateri za njega. Mladoženja ne samo da pravi gnezdo za potencijalnu suprugu; on to gnezdo obilato ukrašava – sve u nadi da će ga neka devojka primetiti. On postavlja kamenčiće, školjke, cvetiće i druge stvarčice u gnezdu. Čak su neki istraživači otkrili da su svi objekti postavljeni na takav način da se iz određenog ugla čine većim nego što jesu. Šta da kažem, konkurencija je velika, samo najbolji poznavaoci feng-šuia dobijaju priliku da produže vrstu.

 5. Morski grgeči čistači: kozmetičari

Mnoge vrste riba koje žive u koralnim grebenima mogu da zahvale čistaču na životu bez parazita. Poput pedikira koji struže mrtvu kožu sa stopala mušterije, grgeč čistač struže svoje morske drugare. To su male ribe koje po ceo dan (i to svaki dan) čiste druge ribe od parazita i mrtve krljušti. Čak se i velike ribe grabljivice uzdrže od užine i dozvole čistačima da obave svoj posao na njima. Naravno, grgeči nisu dobri Samarićani koji samo pomažu drugim ribama već i oni nalaze u tome korist. A to su doručak, ručak i večera.

4. Termiti: stručnjaci za rušenje

Termiti žive i rade u društvenom sistemu koji liči na onaj u kome žive mravi. Termiti radnici su beli, ili izgledaju providni, i prvi stupaju na scenu kad se pronađe novo drvo. Odgovorni su za lociranje hrane, iskopavanje drveta i prenošenje mladih termita. Termiti vojnici su fizički zreli i mogu se prepoznati po žutim ili braon glavama i crnim ustima. Jedini krilati termiti se roje i samim tim su zaduženi za započinjanje novih kolonija. Dok se u svetu velike pare svake godine daju za kontrolu ove napasti, termiti su važan deo šumskih ekosistema jer odvajaju celulozu u drvetu za lakšu konzumaciju biljaka i životinja.

3. Gliste: farmeri

Glista možda izgleda kao jednostavna životinja, ali Čarls Darvin je proveo decenije proučavajući ih i jednom je izjavio da su one odigrale ključnu ulogu u istoriji našeg sveta. One su prirodni farmeri koji oru zemlju i prave tunele u njoj. Kroz te tunele cirkulišu vazduh i voda i tako zemlja ostaje sveža i hranljiva. One gomilice koje ostaju iza glisti su bogate azotom, kalcijumom i ostalim hranljivim sastojcima i od neprocenjive su vrednosti za zdrav ekosistem.

2. Carski pingvin: roditelj

Mužjak pingvin bi sigurno dobio titulu Otac godine ako se posmatra daljina koju ova antarktička životinja prelazi za svoje leglo. Pošto pređu u proseku 80 kilometara od okeana do prave lokacije, pingvini se pare i majka snese jaje koje preda ocu. Dok se ona vraća ka okeanu da bi uhvatila hranu, otac sedi na jajetu oko 64 dana dok ne izađe mali pingvin. Tada otac ima zadatak da mališana ugreje i hrani dok se majka ne vrati. Kada se ona vrati, roditeljske dužnosti se zamene i mužjak se vraća do okeana da pojede svoj prvi obrok posle 4 meseca. Upravo kad dođe leto i led počne da se topi, mladunac je dovoljno veliki da sam pliva i pronalazi hranu.

1. Pčele: zaposleni u korporaciji

Prema jednom američkom univerzitetu, pčele godišnje zarade (Amerikanci sve obračunavaju u dolarima) više od 100 miliona dolara. Kao i u nekoj velikoj kompaniji, postoji niz uloga koje su odgovorne za nesmetan rad košnice. Direktor je matica i njen glavni posao je da snese dovoljno jaja iz kojih će izaći nove pčele radilice. One su odgovorne za sakupljanje nektara koje donose drugim radilicama u košnici. Te radilice su ženke i njihov zadatak je da prave med. Takođe, zadužene su da greju i hlade košnicu u zavisnosti od vremenskih prilika. Za njih nema odmora, slobodnih dana, pa čak ni slobodnih sati – poput ostalih životinja na ovoj listi, njihov posao traje po ceo dan bez ikakve naknade za prekovremeni rad.

Nove vrste slonova?!

U Africi otkrivena nova vrsta: šumski slon! Kako je moguće prevideti čitavog slona? Svake godine se otkrivaju brojne nove vrste insekata, u proseku godišnje biva otkrivena jedna ili dve nove vrste ptica, ali gde se slon krio? U šumi? Ma, haj’te molim vas, pa šta rade ti naučnici?

Nova genetička istraživanja (2010.) pokazuju da od mastodonata, mamuta i inih nisu preživele dve, već tri vrste! Jednu četvrtinu do jedne trećine svih slonova u Africi čine šumski slonovi do nedavna smatrani tek podvrstom afričkog slona, Loxodonta africana. Istraživanja sprovedena na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu, SAD, sugerišu da imamo posla sa dve različite vrste, koje su svaka svojim putem posle pre 3,6 miliona godina. DNK lanac šumskog i savanskog slona se razlikuju manje od 2%, tj. manje nego čoveka i šimpanze, ali više nego lava i tigra. Predloženo je da savanski slon zadrži naučno ime Loxodonta africana, a šumski postane Loxodonta cyclotis. Kako bilo, razlika izmedju dve Loxodonta vrste vidljiva je i golim okom – šumski su upola sitniji! Mužjaci su visoki do 2,8 m, nasuprot mužjacima savanskih slonova koji narastu i do 5 m; te teški do 3,5 t, nasuprot savanskim kod kojih mužjaci dosežu 6,3 tone. Takođe, šumski slonovi imaju manje i zaobljenije uši, te tanje i pravije kljove. Za razliku od rođaka iz savana, šumski slonovi ne formiraju velika krda – ili su usamljenici ili su u malim grupama. Sve te razlike uslovljene su životom u gustim šumama basena Konga i zapadne Afrike. Šuma oskudeva hranom i sitan rast je bolja adaptacija. Takođe, krupan rast i velike kljove predstavljale bi problem pri kretanju. Šuma ima svoju mikroklimu (oko 25 C čitave godine) i nema potrebe za ušima kao termoregulatorima (izložen nemilosrdnom suncu, savanski slon koristi gustu mrežu kapilara u ušima da u njima hladi krv i spušta telesnu temperaturu). U savani velika krda štite mlade od lavova. U šumi, gde je solitarni leopard najveći predator, nema potrebe za zaštitom krda.

U prošlosti su Pigmeji lovili šumske slonove radi mesa, ali lov kopljem nije imao znatnijeg uticaja na brojnost životinja. Od 1960-ih se situacija vidno pogoršala jer su kompanije za preradu drveta otvorile puteve kroz dotle neprohodnu šumu i ohrabrile veliki broj nezaposlenih da kod njih traže posao. Mnogi nisu dobili posao i jedini izbor im je bio lovokrađa. Novootvoreni putevi su im olakšali pristup novim delovima šume, a kamioni koji prevoze drvo su ih prevozili sa ulovom (slonovi, gorile, šimpanze, drugi majmuni, antilope, ptice – sve se to jede) do najbliže raskrsnice, sela ili pijace. I drvne kompanije su zapošljavale lovokradice ili otkupljivale njihov plen za ishranu radnika. Do danas, ova se trgovina samo razbuktala.

Da tu ne bude kraj, lokalne prodavnice suvenira su krcate rukotvorinama od slonovače. Iako šumski slon ima manje kljove, one su tvrđe i, sa zanatskog stanovišta, kvalitetnije od kljova savanskog slona. Otuda su veoma tražene.

Neretko naoružane kalašnjikovima zaostalim iz brojnih građanskih ratova, lovokradice koriste naviku slonova da se okupljaju na čistinama, pa tokom noći upere reflektor u životinje i rafalnom paljbom pobiju sve.

Slon koji je dočekao XXI vek krijući se u šumi više se ne može osloniti samo na svoju veštinu u igri žmurke. Površina centralnoafričkih šuma izdata pod koncesiju međunarodnim drvnim kompanijama sada iznosi 13 miliona hektara. Usled seče drveta, raspoloživ životni prostor šumskih slonova sve se više skuplja. U najboljem slučaju, gledaju u sasvim neizvesnu budućnost. Najzad, eksplozija ljudske populacije povećava pritisak na šume koje se obaraju i pale radi poljoprivrednog zemljišta koje će biti iscrpljeno za par godina samo da bi kiše sprale tlo, a novi deo šume bio uništen – i nepovratni proces se nastavlja.

Sa ovim problemima pokušavaju da se izbore World Wide Fund for Nature (WWF), Wildlife Conservation Society (WCS, u sastavu Njujorškog zoološkog društva), te ECOFAC (francuska organizacija koju finansira EU), koje podržavaju zaštitarske projekte u regionu. Zaštita šumskog slona ne leži samo u kreiranju novih nacionalnih parkova, već i u povećanom stepenu kontrole, te boljem upravljanju postojećim šumama.

Šumski slon Loxodonta cyclotis 

Visina: 1,7 do 2,8 m (mužjak)
Težina: 1,2 do 3,5 t (mužjak)
Stanište: nizijske kišne šume centralne i zapadne Afrike
Način života: usamljenici ili u malim porodičnim grupama (majka sa jednim ili dva mladunca); ne okupljaju se u velika krda
Broj u divljini: 150.000 do 200.000 primeraka (najveći broj u Gabonu, 60.000)
Status: ugrožen

Savanski slon Loxodonta africana 

Visina: 3 do 4 m (mužjak)
Težina: 4 do 6,3 t (mužjak)
Stanište: savane i otvoreni tereni Afrike
Način zivota: porodične grupe (par desetina primeraka) sačinjene od majke sa mladima predvođene starijom ženkom; mužjaci žive zasebno, u malim grupama; okupljaju se u velika krda (vise stotina jedinki)
Broj u divljini: 450.000 do 600.000 primeraka
Status: ugrožen (istočna i zapadna Afrika), ranjiv (južna Afrika)

Izgled slona

Afrički slon je najteža životinja na celom svetu. Njihova težina varira. Mužjaci teže  čak 6 tona, dok su ženke samo 4 tone. Prosečna težina je oko 4.540 kilograma.  Visina mužjaka može doseći i preko 3 metara, dok visina ženki iznosi oko 3 metra. Dužina tela im se kreće od 6 pa do 7.5 metara, a rep je nešto duži od 1 metra. Imaju ogromne uši, njihova prosečna dužina iznosi oko 120-125 centimetara, dok im širina može doseći i do 2 metra. Slonovi nemaju znojne žlezde i ne znoje se, pa im uši služe za rashlađivanje. Od svih sisara na planeti, slon ima najveće uši koje koristi ih kao lepezu koja stvara kretanje vazduha oko celog tela i na taj način rashlađuje sebe na visokim temperaturama. Imaju jedinstven nos, surlu, koja se razvila spajanjem sa gornjom usnom i nema koštane konstrukcije. Surla je obično duga 150 centimetara i teška oko 135 kilograma. Surlu slon koristi za disanje, njušenje, piće, “tuširanje”, kao i za sakupljanje hrane i biranje lišća sa visokih grana. Karakteristično je za slonove das u jedine životinje koje imaju 4 kolena. Noge su sa donje strane meko tapacirane, tako da može nečujno da korača, uprkos svojoj težini. Takođe, kljove su prepoznatljivi element i predstavljaju izdužene očnjake koji rastu slonu ceo život. Očnjaci su im razvijeni u kljove duge oko 245-250 centimetara koje mogu zajedno težiti i do 120 kilograma. Pored kljova, slon ima i manje zube. Aktivno koristi samo 4 kutnjaka dužine 30 cm, po dva u gornjoj i donjoj vilici koji mogu ponovo izrasti i do 6 puta. Ako doživi dovoljno dugo, kad mu se potroše kutnjaci, više ne može žvakati i uginuće od gladi. Slonovi imaju tamnosivu kožu koja je prekrivena s crnim dlakama koje se “potroše” tokom godina. Zbog toga su odrasli većinom bez dlaka. Debljina njihove kože kreće se od 2 pa do 4 centimetara, ali ipak je muhe, komarci i paraziti mogu probiti.

Preteča slona živela u Zaječaru!?

Zaječarski prirodnjaci pronašli na obodu grada fosil trosegmentnog zuba i deo kosti ogromnog deinoterijuma, koji je izumro pre tri miliona godina

Zaječar – Na Belom bregu u Zaječaru, na obodu grada, na levoj obali Crnog Timoka, zaječarski prirodnjaci pronašli su nedavno fosile kostiju (jedan zub i deo veće kosti) koje najverovatnije pripadaju ogromnom deinoterijumu, sisaru biljojedu, preteči slona, životinji koja je živela najverovatnije između tri i 20 miliona godina pre nove ere. Fosil trosegmentnog zuba pronašao je tamo, u jednom odronu, zaječarski ljubitelj prirode Milorad Pašić – Pale i odmah ga doneo na identifikaciju kod prijatelja Đorđa Ilića. Znao je da je Ilić kao geolog i poznati istraživač nafte dosta upućen u prošlost naše planete.

– „Za desetak minuta, uz pomoć obimne literature koju posedujem i fosila iz svoje zbirke, zaključio sam da je najverovatnije reč o ogromnom deinoterijumu, preteči slona. Ime životinje izvedeno je iz grčkih reči deinos (odvratan) i terion (zver), a literatura je poznaje kao kolosa koji je bio visok oko 4,5 metra i težak između 15 i 18 tona, tri puta masivniji od današnjeg slona.“  Poznati ljubitelj prirode i vlasnik više prirodnjačkih zbirki (poznat i kao vlasnik kolekcije od 400 vrsta kaktusa i ukupno 1.000 ovih biljaka) Đorđe Ilić ispričao nam je da je on kao istraživač nafte proveo više od 10 godina u Kanadi i na Aljasci, i da se tamo „zarazio” proučavanjem fosila. Uporedio je ovdašnji pronalazak s fosilima iz svoje zbirke i slikama iz literature i ubedio Paleta da je pronašao čudovišno vredne „koščice”. Zatim su se zajedno dali u traganje i pronašli još jedan deo veće kosti od iste životinje i opet napravili poređenja. Deinoterijum – ništa drugo!

– „U početku sam mislio da je zub mogao da ispadne slučajno u borbi ili u toku hranjenja i da je zver tuda samo prošla, ali kada smo pronašli i kost ubeđen sam da je „grozna zver” tu negde i uginula i da smo na tragu da pronađemo ceo skelet. Tek bi to bila senzacija. Ali, ko i koliko treba da kopa…“ U šali, popularni Đole Naftaš kaže kako bi bilo dobro da neko „pusti buvu” kako je tu pronađeno i nekoliko zlatnika. Dobili bismo, kaže, besplatne kopače. Naišlo bi se tako na ogromnu količinu kostiju jer je deinoterijum bio drugi sisar po veličini koji je ikada hodao ovom planetom, posle mamuta. Živeo je na području Afrike, Evrope i Azije. Pronalazak skeleta bio bi i turistička atrakcija za Zaječar. Potvrdilo bi se, verovatno, da je Zaječar sa okolinom bio na migracionom putu ove praistorijske životinje iz Azije i Afrike u Evropu. Đorđe Ilić ima 50 godina. Tvrdi da je jedini do sada kompletan skelet deinoterijuma iskopan krajem 19. veka u Rumuniji i da je sada izložen u Prirodnjačkom muzeju u Bukureštu. Ilić ga je i sam video pošto se školovao u Ploeštiju i sada poseduje svuda priznatu i cenjenu diplomu tamošnjeg Instituta za naftu. Vrhunski je, dokazani, stručnjak za dubinska bušenja. Naftu je istraživao više od 20 godina u našoj zemlji, Kanadi i na Aljasci. A kao turista i ljubopitljivi posmatrač bio je u Peruu, Boliviji, Meksiku, Singapuru, u mnogim predelima Kanade, Egiptu i svim zemljama severne Afrike, u gotovo svim zemljama Evrope, na Havajima, na Tajlandu i Bliskom istoku

Svoje „koščice” koje sada upoređuje sa onima otkrivenim na Belom bregu doneo je iz Dramhalera u Kanadi, gde se sada nalazi najveći muzej dinosaurusa na svetu. Za razliku od deinoterijuma, koji je bio sisar, dinosaurus je bio gmizavac. I veći i od današnjeg „grozne” zaječarske zverke.

Đole i Pale se nadaju da će se uskoro pojaviti i skelet deinoterijuma. Nemaju ništa protiv da naši vrhunski specijalisti iz nadležnih institucija odmah krenu iz Beograda za Zaječar. Ali, Đole ne namerava da se odvaja od pronađenih kostiju. Plaši se, veli, da ne „ispare” na nekom crnom tržištu.

A i to se često događa, i kod nas, i u svetu.

 

 

~Osnovne karakteristike slonova~

Način života…

Slonovi su vrlo društvene životinje i osećaju jake porodične veze. Njihova osećajnost je takva, da uginule članove svoje porodice pokrivaju granjem i nepomično stoje satima izražavajući svoju žalost. Ženke i mladunci žive u porodičnim zajednicama koje vodi jedna od odraslih ženki. Ona je u rodu sa svim članovima porodice. Mlađi mužjaci napuštaju porodicu, čim postanu polno zreli. Više njih živi zajedno u krdima mlađih mužjaka. Odrasli mužjaci žive sami, a primaju ih u zajednicu samo kada neka od ženki dobije nagon z aparenje. Iako krda ponekad prevale velike razdaljine, nika ne odu predaleko od vode. Slonovine samo da piju vodu nego se i vrlo rado kupaju, ako je ikako moguće svake večeri. Posle kupanja, slonovi vlažnu kožu posipaju suvom semljom. Time stvaraju zaštitni sloj blata koji ih štiti od ujeda raznih insekata.

Sporazumevanje…

Dok traže hranu u šipražju, ako se međusobno ne vide, slonovi izražavaju svoje zadovoljstvo dubokim mumlanjem. Nekada se smatralo da ti zvuci potiču od “zavijanja stomaka”. Danas je poznato da zvuk nasaje u dubini nosa, dušnika i surle i podseća na muklo mumlanje. Čim slon primeti opasnost koja preti, upozorava ostale životinje na neobićan način – tako što iznenada ućuti. Neslaganja među ostalim životinjama se rešavaju na prijateljski način. Životinja, koja je po hijerarhiji niža, obično se povinuje želji više, čim ona pokaže preteće znakove kao što su dizanje surle i podizanje prašine. U takvim trenucima može da se čuje i karakteristično trubljenje.  Iste preteće pokrete koriste i za odbrau od neprijatelja.

Hrana i prehrambene navike…

Slonovi se hrane isključivo boljnom hranom. Jedu najrazličitije vrste lišća, manje granje, grančice i plodove. Plodove otkinu, obuhvate surlom i ubace ih u usta. Par zuba koje imaju koriste za mlevenje hrane. Kada slon izgubi sve zube, on jednostavno ugine od gladi jer ne može da žvaće hranu. Dužina života slona je oko 70 godina. S obzirom na veličinu, nije ni čudno što slonovi imaju ogroman apetit. Omiljeno doba dana kad slonovi jedu su jutarnji i večernji sati, a dešava se da jedu i noću. U tom vremenu piju vodu da bi utolili žeđ.


Slon

Slonovi (lat. elefantus) su porodica viših sisara. Svi su, bez izuzetaka, biljojedi i hrane se pre svega travama i lišćem, ali u slučaju nedostatka te hrane, jedu i granje, grmlje, koru i sličnu hranu. Slonovi su najveći kopneni sisari koji danas žive na zemlji. Kod rođenja, mladunče može biti teško i do 100 kg. Skotnost slonice traje 20 do 22 meseci i najduža je od svih kopnenih sisara. Mogu živeti do 70 godina. Najveći slon je ubijen 1974. u južnoj Angoli i bio je težak 12.240 kg. Slon je jedina životinja koja ima četiri kolena.

Podela

Danas žive još samo tri vrste surlaša:

Manji broj naučnika koji se bave kriptozoologijom a zanimaju ih slonovi, predlažu

U Africi žive četiri odvojene populacije slonova: u savanama istočne i južne Afrike, u zapadnoj Africi na severu Namiba (pustinja i istoimeni nacionalni park u Namibiji) i u tropskim kišnim šumama centralne Afrike. Status šumskog slona kao zasebne vrste dokazan je uz pomoć DNK analize. Ali iz ugla gledanja zaštite vrsta, ovo priznavanje zasebnosti je problematično, jer slonova kost šumskih slonova nije zaštićena od trgovine, pa su izloženi lovu.

Druge grupe surlaša, mamutimastodonti i Deinotherien su izumrli. Svi danas živući surlaši su jako ugroženi. S jedne strane, njihova prirodna staništa se neprekidno smanjuju, a s druge, sve do nedavno su bili žestoko lovljeni zbog dragocenosti slonove kosti od koje su građene njihove kljove.

Rasprostranjenost – Afrički slon je ranije živio na čitavom afričkom kontinentu, dok je danas severna granica njegovih prebivališta jug Sudana. Južno od tog područja živi svuda, ali samo u zaštićenim područjima nacionalnih parkova; no u njima su se populacije tako snažno povećale, da dolazi u pitanje “izdržljivost” okoline. To je posebno dramatično izraženo u nacionalnom parku Čobe u Bocvani: umesto 5.000 slonova koliko bi priroda parka mogla da podnese, tu živi 25.000 životinja. Šumski slon živi u kišnim šumama zapadne Afrike, među ostalim u Kamerunu, DR Kongu i Centralnoafričkoj Republici. Područje gde živi azijski slon širi se po čitavom području jugoistočne Azije kao i Indijskog potkontinenta.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Životinje u 4 dimenzije!

Životinje u četiri dimenzije i sličnosti sa čovekom

Na TV kanalu “Nacionalna geografija” prikazan rast životinja u materici. Životinjski embrioni su veoma slični ljudskim, što govori da sa životinjama delimo zajedničko poreklo u dalekoj prošlosti

U DVOSATNOM dokumentarnom filmu “Životinje u materici” TV kanal “Nacionalna geografija” prikazao je prvi put razvoj životinja od fetusa do porođaja specijalnom digitalnom tehnikom snimanja ultrazvučnim skenerom. U emisiji su predstavljeni rast slona, psa i delfina.

Producent emisije Džeremi Dir kaže da ovakvi snimci nisu viđeni nikada ranije.
- „Ovaj film nam ukazuje na neke istine iz našeg zajedničkog evolutivnog nasleđa, kao što je činjenica da su životinjski embrioni veoma slični ljudskim, što govori da sa životinjama delimo zajedničko poreklo u dalekoj prošlosti“ – tvrdi Dir. Fetus slona, koji u materici raste od jednog santimetra, pa do 118 kilograma, ima najduži period rasta od svih životinja – 22 meseca. U 16. nedelji fetus počinje da liči na slona, jer dobija surlu, a sa 12 meseci ima potpuni izgled slona, osim što je samo 45 santimetara dugačak. Na snimku fetusa slona od četiri meseca vide se bubrežni kanali “nefrostome“, koji su svojstveni ribama i žabama, što navodi na zaključak da su slonovi nekada živeli u vodi. Zanimljiv je i snimak razvoja fetusa delfina, koji u prvom mesecu razvoja ima male nožice, koje kasnije nestaju, a što govori da je delfin nekada davno hodao po kopnu. Struktura kostiju delfinovih peraja neverovatno sliči na ljudske ruke. Po rođenju, delfin može da pliva i ima dovoljno razvijenu muskulaturu da ispliva na površinu i udahne vazduh. Delfini prilikom disanja razmene 80% kiseonika u telu, za razliku od ljudi, koji razmene samo 17% kiseonika. Tri dana pre rođenja, fetus psa već ima krzno, nokte i jastučiće na prstima, kao i razvijena čula mirisa i sluha. Psi imaju 200 miliona receptora za miris, za razliku od ljudi, koji imaju oko pet miliona. Tek rođen pas može da nanjuši mirise 100 puta slabije od onih koje može da oseti čovek.  Psi se rađaju slepi i po porođaju majka će ih detaljno očistiti i olakšati im disanje, a posteljicu će pojesti, što dovodi do lučenja hormona koji stimuliše proizvodnju mleka.

TEHNIKA
DA bi napravili ove snimke, naučnici su koristili specijalnu ultrazvučnu tehnologiju zvanu “4D” (četiri dimenzije).
Za razliku od običnih ultrazvučnih snimaka, 4D pravi snimke dužine, širine i dubine fetusa tokom dužeg perioda, čime se dobija efekat filma.

10 tehnologija koje smo ukrali od životinja!

1. Ajkulina koža – novi materijal za katetere

Bolnice su uvek opterećene brigom o bacilima. Bez obzira na to koliko često doktori i tehničari peru ruke, oni ipak nehotično prenose bakterije i viruse sa jednog pacijenta na drugog. Ajkule su, međutim, uspele da ostanu čiste više od 100 miliona godina. A sada, zahvaljujući njima, infekcije mogu da odu u istoriju sa dinosaurusima. Za razliku od ostalih velikih morskih stvorenja, na ajkulama se ne skuplja sluz, alge ili prilepci. Taj fenomen je zaintrigirao inženjera Tonija Brenana, koji je pokušavao da osmisli bolji premaz za brodove koji bi sprečio kačenje prilepaka. Pošto je bolje proučio kožu, otkrio je da je čitavo ajkulino telo prekriveno minijaturnim, neravnim ljuskama, nalik na tepih od sićušnih zuba. Alge i prilepci ne mogu na tome da se zadrže, a ni problematične bakterije E.Coli i Staphylococcus aureus. Brenanovo istraživanje je inspirisalo kompaniju Šarklet, koja je počela da istražuje kako bi ajkulina koža mogla da se iskoristi za pravljenje zaštitnog sloja koji bi odbijao bacile. Danas, ova firma proizvodi plastične omotače koji se testiraju na bolničkim površinama koje se najčešće dodiruju (svetlosni prekidači, monitori, kvake). S obzirom da se njihov izum dosad pokazao uspešnim, Šarklet je otpočeo nov projekat kojim će napraviti plastični omotač koji će pokrivati drugi čest izvor infekcija – kateter.

2. Betštap

Zvuči kao početak lošeg vica: ekspert za ljudski mozak, biolog-stručnjak za slepe miševe i inženjer su ušli u kafić. Ali stvarno se to dogodilo kada je opušteni izlazak umova sa Lids univerziteta doveo do pronalaska Ultrakejna, štapa za hodanje za slepe koji vibrira kada se približi nekom objektu. Štap koristi lociranje ehom, istim sistemom senzora koji koriste i slepi miševi da bi mapirali svoje okruženje. On ispušta 60000 ultrazvučnih otkucaja u sekundi i osluškuje ih kada se vrate. Kada se neki vrate brže od ostalih, to označava objekat u blizini, a to prouzrokuje vibriranje štapa. A pošto su impulsi štapa i povratna reakcija nečujni, ljudi mogu i dalje da čuju sve oko njih. Iako se Ultrakejn nije prodavao u nekim većim količinama (čak postoje informacije da firma Sound Foresight ne posluje više) nekoliko firmi iz Amerike i Novog Zelanda pokušavaju da osmisle nove proizvode koji se zasnivaju na ovoj tehnologiji.

3. Operacija nosa za vozove

Kada je prvi japanski Šikansen voz napravljen 1964.godine mogao je da ide brzinom od 180 km/h. Međutim, vožnja ovakvom brzinom je imala loše sporedne efekte. Svaki put kada je voz izlazio iz tunela, čuo se jak zvuk koji je ličio na eksploziju i putnici su se žalili da imaju osećaj da se voz skuplja.Tada je na scenu stupio inženjer i ljubitelj ptica Eiji Nakatsu. Otkrio je da voz gura vazduh ispred sebe i formira zid od vetra. Kada se taj zid sudari sa vazduhom izvan tunela,  stvori se jak zvuk i napravi se veliki pritisak na voz. Kao inspiraciju za rešenje ovog problema, Nakatsu je pronašao vodomara. On živi na granama visoko iznad jezera i reka i lovi ribu tako što se sa visine obrušava u vodu. Njihovi kljunovi, nalik na noževe, seku vazduh i jedva naprave pokoji talasić kada ulete u vodu. Danas, japanski brzi vozovi imaju dugačke noseve nalik na kljunove koji im pomažu da izađu tiho iz tunela. U stvari, redizajnirani vozovi su za 10% brži i troše 15% manje goriva od svojih prethodnika.U Srbiji još uvek pokušavamo da otkrijemo tajnu tehnologiju kojom bi vozovi išli preko 50 na sat.

4. Tajna moć peraja

Jedan naučnik smatra da je pronašao duboko u okeanu rešenje za izlazak iz energetske krize . Frenk Fiš, stručnjak za dinamiku fluida i morski biolog, primetio je nešto na perajama grbavog kita što je izgledalo nemoguće. Grbavi kitovi imaju izbočine na prednjoj ivici peraja, koji seku vodu i omogućavaju kitovima da plove okeanom sa velikom lakoćom. Ali prema zakonim hidrodinamike, te izbočine bi trebalo da odmažu perajima da rade svoj posao. Profesor Fiš je rešio da ispita stvar. Postavio je 3,5 metra veliki model peraja u tunel i bio svedok opovrgavanja našeg poznavanja fizike.Te izbočine, koje se nazivaju kvržice, su činile peraje još više aerodinamičnim. Ispostavilo se da su one pozicionirane na takav način da cepaju vazduh kroz koji prolazi peraje u komade, poput četke koja prolazi kroz kosu. Fišovo otkriće, koje se sada naziva “efekat kvržice”, se ne primenjuju samo na peraja u vodi, već i na elisu u vazduhu. Na osnovu ovog istraživanja, Fiš je dizajnirao elise sa izbočinama koje prolaze kroz vazduh 20% efikasnije od standardnih. Formirao je kompaniju Vejlpauer koja ih proizvodi i prodaje. Međutim, ono što Fiš želi da upeca je energija vetra. On veruje da će dodavanjem samo nekoliko izbočina na elise turbina doneti revoluciju u tu industriju, čineći vetar vrednijim nego ikad.

5. Isus Hristos gušter robot?!

Postoji razlog zbog koga se bazilisk gušteri često nazivaju Isus Hrist gušterom: oni hodaju po vodi. Tačnije, trče. Mnogi insekti mogu da izvedu sličan trik, ali oni to uspevaju zbog toga što su dovoljno lagani da ne probiju površinski napon vode. Mnogo veći bazilisk ostaje na površini pokretanjem stopala pod određenim uglom tako da njihovo telo izlazi iz vode i ide napred.Od 2003. godine profesor robotike Metin Siti je pokušavao da napravi robota koji bi mogao da izvede baziliskovo trčanje po vodi. Taj posao nije lak. Ne samo da su motori morali da budu jako laki, već su i noge morale da dodiruju vodu na savršen način svaki put, iznova i iznova. Posle mnogo rada, Siti i njegovi studenti su stvorili prvog robota koji može da hoda po vodi. Njegov dizajn još uvek nije savršen. Mehaničko čudo se još uvek ponekad preturi ili potone. Međutim, kada bude napravljen kako treba mogao bi da se koristi za nadgledanje kvaliteta vode u rezervoarima ili čak da pomaže u spasavanju ljudi za vreme poplava.

6.Morski sunđer zna magiju

Narandžasti sunđer nije nešto naročito interesantan; u suštini lopta koja stoji na dnu okeana. Nema organe, digestivni sistem ni sistem za cirkulaciju. Sedi po ceo dan i filtrira vodu. A opet, ovo stvorenje može biti katalizator za sledeću tehnološku revoluciju.“Skelet” sunđera je niz rešetki od kalcijuma i silicijuma. U stvari, sličan je materijalu koji se koristi za solarne panele, mikročipove i baterije – s tim da kada ih ljudi prave, oni koriste mnogo energije i razne otrovne materije. Sunđeri to rade bolje. Oni jednostavno ispuštaju specijalne enzime u vodu koji izvlače kalcijum i silicijum a onda preuređuju hemikalije u precizne oblike. Danijel Mors, profesor biotehnologije, je dobro proučio enzimsku tehniku sunđera i 2006. godine je uspešno kopirao. Danas, nekoliko kompanija se udružuje u multimilionsku alijansu koja će se potruditi da komercijalizuje proizvode koji se baziraju na toj tehnici.

7. Ose znaju kako da buše

Ne plašite se od dve ogromne žaoke koje ima osa drvenarica. To nisu žaoke; to su burgije. Ose drvenarice koriste te igle (koje mogu biti duže od njih samih) za bušenje rupa u drveću, u kojima ostavljaju svoje mlade. Godinama unazad, biolozi nisu mogle da shvate kako bušilica ose drvenarice radi. Za razliku od običnih bušilica, kojima je potrebna dodatna sila, ose mogu da buše pod kojim hoće uglom sa malo napora i malom telesnom težinom. Posle godina proučavanja, naučnici su najzad shvatili da te dve igle probijaju sebi put u drvo, tako što odguruju jedna drugu i potiskuju se poput rajsferšlusa. Astronomi sa Bat univerziteta u Engleskoj su došli na ideju da bi osina bušilica dobro došla u svemiru. Naučnici odavno znaju da, ako žele da probaju da pronađu život na Marsu, moraju da ga iskopaju. Međutim sa tako slabom gravitacijom nisu bili sigurni kako da stvore pritisak koji će bušiti tvrdu površinu ove planete. Inspirisani ovim insektima, naučnici su dizajnirali testeru sa dodatnim sečivima koja se međusobno odguruju poput osinih igala. U teoriji, ova sprava bi mogla da radi i na površini meteora, gde gravitacije uopšte nema.

8. Pogled iz jastogovog ugla

Postoji razlog zbog koga su rendgen mašine velike i nezgrapne. Za razliku od vidljive svetlosti, X-zraci ne vole da se krive, tako da je teško manipulisati njima. Jedini način za skeniranje torbi na aerodromima i ljudi u doktorskoj ordinaciji je bombardovanje subjekata mlazom radijacijom – a to zahteva veliki uređaj.Ali jastozi, koji žive u mračnoj vodi na 100 metara ispod površine okeana, poseduju sposobnost rendgenskog vida mnogo bolju od  bilo koje naše mašine. Za razliku od ljudskog oka, koja vidi prelomljene slike koje mozak mora da interpretira, jastozi vide direktan odraze koji mogu da se fokusiraju u jednu tačku, gde se skupljaju da bi formirali sliku. Naučnici su shvatili kako da kopiraju ovaj trik da bi napravili nove rendgen mašine. Rendgenski aparat Jastogovo oko izgleda kao baterijska lampa i s njim možete videti kroz 8 centimetara debele zidove.Uređaj ispaljuje rendgenske zrake male snage kroz objekat i nekoliko njih se odbiju nazad od onoga što se nalazi sa druge strane. Upravo kao i jastogovo oko, povratni signali su usmereni kroz sićušne cevi i tako kreiraju sliku. Već je uloženo milion dolara u dizajn ovog uređaja jer se očekuje da će biti od velike pomoći u otkrivanju krijumčara.

9. Pravi se mrtav i spasi mnoge živote

Kada zagusti, pravićemo se da smo mrtvi. To je moto dva najizdržljivija stvorenja u prirodi – oživljavajuće biljke i tardigrade (vodeni medvedi). Njihovi neverovatni biohemijski trikovi mogu pokazati naučnicima kako da spasu živote miliona ljudi u zemljama u razvoju.Oživljavajuće biljke su grupa pustinjskih mahovina koje se sparuše tokom sušnih perioda i izgledaju mrtvo godinama, ili čak decenijama. Međutim kada kiša padne, biljke se zazelene ponovo, kao da se ništa nije desilo. Vodeni medved ima sličan trik. Mikroskopski mala životinja može da se ugasi i da, za to vreme, izdrži najbrutalnije uslove koji su poznati čoveku. Može da izdrži temperature blizu apsolutne nule i iznad 150 stepeni, da bude bez vode deset godina, 1000 puta jaču radijaciju od bilo koje životinje na Zemlji i čak da ostane živa u vakuumu svemira. U normalnim okolnostima, vodeni medvedić izgleda kao vreća za spavanje sa debelim nogama, ali kad se suoči sa ekstremnim uslovima, vreća se sparuši. Ako se uslovi vrate u normalu, mališi je potrebno samo malo vode da bude kao i ranije. Tajna opstanka ovih organizama je u dubokoj hibernaciji. Oni zamenjuju svu vodu u organizmu šećerom koji se stvrdne u kristal. Rezultat je stanje obustavljenih pokreta. I dok sam proces ne bi spasao ljude (smenjivanje vode u našoj krvi šećerom bi nas ubilo), uspeo bi da sačuva vakcine. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da dva miliona dece godišnje umire od bolesti koje bi mogle biti sprečene primanjem vakcina kao što su difterija, tetanus i veliki kašalj. Pošto vakcine sadrže žive organizme koji brzo umiru na tropskoj vrućini, njihov transport je težak. Zato britanska kompanija traži rešenje u ponašanju vodenih medveda i oživljavajućim biljkama. Stvorili su šećerni konzervans koji učvršćava žive organizme u vakcinama i pretvara ih u staklene perle, i time stvorili uslove da vakcine traju više od nedelju dana na velikim vrućinama.

10. Karoserija od tukanovog kljuna

Tukanov kljun je tako veliki i debeo da bi mogao (da je toliko i težak) da povuče pticu na dole. Dovoljno je tvrd da sažvaće najtvrđe ljuske voćaka i dovoljno čvrst da služi kao oružje protiv drugih ptica, a opet tukanov kljun je gust koliko i stiropor. Mark Majers, profesor na Kalifornijskom Univerzitetu je tražio objašnjenje zašto je kljun tukana toliko lagan. Na prvi pogled, izgleda kao pena obložena tvrdom ljuskom, nalik na biciklističku kacigu. Ali Majers je otkrio i da je sama pena u stvari komplikovana mreža sićušnih skela i tankih membrana. Skele su načinjene od teške kosti, ali je između njih toliki razmak da ceo kljun ima gustinu samo kolika je jedna desetina gustine vode. Majer smatra da bismo kopiranjem tukanovog kljuna mogli da napravimo karoserije automobila koje bi bile jače, lakše i sigurnije.

Izumrele životinje

Izumrle životinje

Životinje koje su nekad hodale Evropom

Pećinski medved

Izumro pre 27,500 godina. Naziv je dobio zbog činjenice da su njegove kosti nalažene uglavnom u pećinama širom Evrope (jedan čitav skelet je pronađen u Risovačkoj pećini u Aranđelovcu i može se videti u njihovom muzeju). Razlog njegovom izumiranju treba tražiti u više faktora koji su na to uticali. Poslednje ledeno doba je uticalo na to da nestanu biljke koje su bile osnova ishrane pećinskih medveda, a neka novija istraživanja pokazuju da je opadanje njihove populacije bilo postepeno za vreme dugog niza godina. Isključuje se uticaj čoveka, jer nas je u to vreme bilo premalo da bismo mogli da ih ugrozimo izlovljavanjem. Čak se pretpostavlja da smo ih izbegavali. S druge strane, izgleda da su neandertalci obožavali pećinske medvede, jer su nađene kosti poređane u specifičnom redu u pećinama za koje se zna da su neandertalci nastanjivali.

Urus

Urus je bila vrsta velikog govečeta. Bili su visoki oko 2 metra i teški jednu tonu. Nema ih od 1627.godine, a najvažniji razlog njihovog izumiranja je lov. Pravo da love ove velike životinje je ograničeno prvo na plemstvo a kasnije samo na kraljevske porodice. Kako je populacija urusa nestajala i lov je prestao, a za lovokradice je uvedena smrtna kazna. Međutim, bilo je kasno. 1627.godine poslednja ženka je uginula prirodnom smrću u Poljskoj. Da se ljudi ni na tome ne zaustavljaju, dokazali su Šveđani kojima je lobanja poslednjeg urusa bila interesantan ratni plen za vreme švedske invazije na Poljsku, tako da se ona i sada nalazi u Švedskoj. Početkom XX veka, dva nemačka naučnika su pokušala selektivnim parenjem domaćeg govečeta da dođu ponovo do urusa i rezultat toga je Hek goveče koje samo podseća na impozantnog urusa.

Kaspijski tigar

Kaspijski tigar je živeo u Jermeniji, Azerbejdžanu, Turskoj, Mongoliji, Iranu, Tadžikistanu, Kazakstanu… Poslednji  je viđen krajem pedesetih godina prošlog veka tako da se to računa kao period njihovog izumiranja, iako postoje neproverene tvrdnje da su i kasnije ubijani u Kini i Turskoj. Ruska vlada je žestoko radila na njihovom uništenju za vreme melioracije zemljišta početkom XX veka. Smatralo se da nema mesta za tigrove u njihovim planovima i ruski vojnici su imali naređenje da ubiju sve tigrove oko Kaspijskog jezera i to je sprovedeno vrlo efikasno. Kada je istrebljenje bilo skoro sasvim izvršeno, seljaci su počeli da krče šume i sadili pirinač i pamuk. Zbog svega toga, kaspijski tigar se povlačio prvo u šumovite krajeve, pa u močvare oko velikih reka i na kraju u planine, gde je i skoro sasvim izvesno izumro. Još uvek postoje priče očevidaca da tigrovi postoje u šumama Turkmenistana, ali naučnici nemaju nijedan čvrst dokaz da se te priče i potvrde.

Dlakavi nosorog

Dlakavi nosorog je izumrla vrsta koja je živela u severnim stepama Evrazije i preživela poslednje ledeno doba. Odrasli primerci su bili preko 4 metra dugački i 2 metra visoki. Lov ljudi i neandertalaca se često navodi kao jedan od uzroka njihovog istrebljenja. Drugi navode da je klimatska promena koja je nastala posle ledenog doba imala za rezultat istrebljenje mnogih životinja, pa i dlakavih nosoroga u tom periodu.

Irski Elk ili Džinovski jelen

Irski Elk je bio najveći jelen koji je hodao Zemljom. Njegovi rogovi su dostizali i do 3,5 m u rasponu. Smatra se da je nestao pre 7700 godina. Kod elkova je postojala stroga seksualna selekcija u kojoj su pobeđivali mužjaci sa najvećim rogovima što je dovelo do toga, kako su neki smatrali, da telo elka nije moglo više normalno da funkcioniše zbog težine i veličine rogova. Ta teorija je opovrgnuta, ali rogovi ovom jelenu su izgleda ipak došli glave. Velike količine kalcijuma i fosfata su bile potrebne za formiranje rogova, a kada se desila klimatska promena promenila se i vegetacija, tako da jelen nije mogao da dobije dovoljne količine minerala. Izlovljavanje i bolest slična osteoporozi su glavni uzroci istrebljenja elkova.

Velika njorka

Velika njorka je živela u hladnim vodama duž obale Irske, Islanda, Norveške, Velike Britanije, SAD, i Kanade. Ove ptice su bile odlični plivači, međutim, kada bi se našle na suvom bile su veoma trapave i lak plen za ljude koji su ih lovili zbog hrane, perja, ali i za muzeje i privatne kolekcije. Lov traje sve do polovine 19.veka kada je u Škotskoj ubijen poslednji primerak.

Životinje koje su nekad hodale Azijom

Džinovski jednorog

Džinovski jednorog ili Elazmoterijum je bio vrsta džinovskog nosoroga koji je živeo samo u Aziji. Bio je 2.7m visok, 6m dugačak a samo rog je bio 2 metra velik. Postoje nedoumice u vezi sa izgledom ove zveri. Prva je manje bitna: da li je bio prekriven krznom ili je više nalik na današnje nosoroge. Druga već sa sobom nosi mitove, narodne priče i legende: naime, džinovskom jednorogu nikad nije pronađen fosil roga. To je samo pretpostavka i deo lokalnih priča. U Kini postoji drevna priča o jednorogu zi koji je pomagao sudijama u odluci ko je krivac, jer je navodno legendarni kineski jednorog bio nepogrešiv u otkrivanju krivaca, a svoj izbor je označavao tako što je nevinog poštedeo a drugog probadao rogom. Iako se veruje da je Elazmoterijum izumro u praistoriji, postoje priče da je ova životinja opstala mnogo duže, dovoljno dugo da je srednjevekovni putnici opisuju u svojim putopisima.

Arapski noj

Arapski noj je podvrsta noja koja je nekad živela na Arabijskom polustrvu. Oni imaju bitno mesto u kulturi ove oblasti i mogu se videti naslikani na zidovima i mnogim predmetima. Jevreji nisu baš imali blagonaklon pogled na ovu pticu i ona im je bila, što se tiče roditeljskog instikta, na suprotnom kraju od rode. U stvari, nojeva jaja imaju jako tvrdu ljusku i grabljivci teško dolaze do njihovog sadržaja tako da je roditeljima bilo dozvoljeno da prošetaju i ostave gnezdo nečuvano. Ipak ovo racionalno objašnjenje nije bilo dovoljno, jer se u hebrejskoj bibliji ženka noja pominje kao bezdušna a meso noja je nečisto i Jevrejima je bilo zabranjeno da ga jedu. U vreme Rimljana, postojala je potražnja za nojevima zbog lova i mesa, a u vreme procvata islama arapski noj je predstavljao bogatstvo i eleganciju (perje, jaja, koža i meso su bili simbol luksuza). Sa razvojem vatrenog oružja nojeve je bilo mnogo lakše ubiti i postali su sve ređi, sve dok ih jednog dana više nije bilo.

Stelerova morska krava

Otkrio ju je 1741.godine blizu azijske obale Beringovog mora prirodnjak Georg Steler. Morska krava je bila skoro 8 metara dugačka i teška 3 tone. Izgledala je kao velika foka, ali je imala dva jaka prednja uda i rep nalik na kitov. Prema Steleru: „Životinja nije izlazila nikad na obalu, već je stalno bila u vodi… glava joj je mala u odnosu na telo… nema zube već dve ravne kosti – jednu gore a drugu dole.“ Bila je potpuno pitoma, što je verovatno doprinelo njenom brzom istrebljenju (27 godina nakon prvog susreta sa Evropljanima). Postoje povremena viđenja morskih krava u Beringovom moru i Grenlandu, ali su dosad ostala nepotvrđena.

Kineski rečni delfin

Kineski rečni delfin ili Baidži je bio slatkovodni delfin koji je živeo samo u reci Jangce. Njegova populacija je naglo počela da opada proteklih decenija od kad se Kina industrijalizovala i počela mnogo više da koristi reku za ribolov, transport i hidroelektrane. Tradicionalna kineska priča opisuje Baidžija kao reikarnaciju princeze koju je udavila porodica jer nije želela da se uda za čoveka koga nije volela i otud delfinu nadimak „Boginja Jangcea“. Pedesetih godina prošlog veka bilo je oko 6000 primeraka, a već 1970. ih je ostalo samo nekoliko stotina. Osamdesetih godina je ostalo oko 400 rečnih delfina a 1997.godine samo 13. Poslednji baidži je viđen 2006.godine. Glavni razlozi za njegovo istrebljenje su nelegalni lov strujom, mreže, sudari sa brodovima i zagađenje.

Javanski tigar

Javanski tigrovi su bili veoma mali u odnosu na ostale tigrove iz Azije, a to se objašnjava veličinom ostalih životinja (plena) na ostrvu Java koje su manje od onih na azijskom kopnu. Početkom 20. veka na Javi je živelo 28 miliona ljudi. Za 15 godina proizvodnja pirinča je zahtevala da se poveća obradivo zemljište za 150%. Do 1975.godine samo 8% šume je ostalo na ostrvu, a ljudska populacija je porasla na 85 miliona. Javanski tigrovi su se povlačili dok su imali gde da se povuku, a u međuvremenu su ih trovali i ubijali, jeleni – koji su bili glavni obrok tigra – su nestali, a za vreme građanskog rata oružane grupe su ih ubijale da bi se sigurnije smestile u prirodi. Od 1979. nema potvrđenih susreta sa tigrovima.

H i p o d r o m

Hipodrom

Hipodrom (starogrčki: ιππόδρομος) bio je u staroj Grčkoj mesto koje je određeno kao trkalište konja ili konjima vučenih kola. Svojom funkcijom odgovara starorimskom cirkusu (antički sportski objekat) od kojeg se delimično razlikuje. Neki jezici su ovaj termin preuzeli i tako i danas on označava sportski objekat koji je namenjen kao trkalište konja u današnje vreme.

Hipodrom u Grčkoj - Zahvaljujući razvoju grčkih država u Grčkoj su bili sagrađeni mnogi hramovi, pozorišta, a tako i hipodrom u Olimpiji koji nažalost nije sačuvan.

Hipodrom u Rimu - Hipodrom je bio u starom Rimu nešto kao stadion u kojim su se trkali konji I njihova kola. Od amfiteatra se razlikovao time što je bio ovalnog oblika dok je amfiteatar bio kružnog oblika. Prvi je sagrađen u 1.veku na rimskom Palatinu.

Hipodrom u Zaječaru - Gradnja Hipodroma započeta je 1995. godine, nakon dobijanja potrebne urbanističke dokumentacije. Hipodrom raspolaže sa:

- četiri štale za uzgoj i držanje konja, ukupnog kapaciteta 75 grla;

- kompletnu infrastrukturu za uzgoj, treninge, jahanje i takmičenje;

- stazu za galopske trke, izrađenu po važecim standardima, dužine 1270 m i širine 20 m, sa podlogom od kombinacije trine i peska;

- otvoreni ispust za 10 grla;

- restoran sa baštom, kapaciteta 90 + 100 mesta.

Hipodromom gazduje Klub za konjički sport i razvoj konjarstva “Timok” iz Zaječara, koji se naslanja na tradicije Timočkog oblasnog kola jahača “Knez Mihailo” (osnovanog daleke 1890. godine). Klub, u okviru hipodroma, nudi sledece usluge:

- uzgoj priplodnih grla po pristupačnim cenama;

- kvalitetnu školu jahanja;

- kompletan trening i pripreme za sportska takmičenja za galopere;

- organizovanje galopskih trka;

- mogućnost psihofizičkih priprema za sportiste (organizaciju i smeštaj);

- zabavu za decu u uredenom parkiću;

- kompletne ugostiteljske usluge;

- organizaciju turističko-rekreativnih putovanja na konjima i fijakerom, uz obilaženje atraktivnih turističkih destinacija zaječarskog kraja; park-šume “Kraljevica”, kasnoantičkog lokaliteta “Felix Romuliana“, vodene akumulacije “Greliško jezero” i manastira “Sveti Petar i Pavle” u Grlištu – jednog od najstarijih manastira u ovom kraju, “Rajačkih pivnica” (uz degustaciju čuvenih rajačkih vina i hrane iz ovog kraja) i dr.

Hipodrom u BeograduBlizu centra Beograda, daleko od gradske vreve. U podnožju Banovog brda, pokraj Savskog jezera. U srcu svakog ljubitelja konja i konjičkog sporta.

ISTORIJAT

 

Konjička nadmetanja u BeograduOstalo je zabeleženo da su 14. aprila 1863. godine Knez Mihailo Obrenović i Srpska vlada organizovali u Beogradu prve galopske trke na kružnoj stazi. Hroničar najstarijeg sportskog obejkta u prestonici Srbije, novinar Živojin Jovanović beleži:„Prvo beogradsko trkalište bilo je uređeno na mestu iza groblja, pored Carigradskog druma, gde su tada priređivani vašari. To je prostor na kome se danas nalaze: deo Bulevara revolucije, Pravni fakultet, hotel „Metropol“, Tehnički fakultet i niz zgrada u Ulici 27. marta… Trkačka staza bila je u obliku elipse, dugačke 700 hvati (oko 1.350 m). Linija starta i cilja je bila na Carigradskom drumu, u visini Kneževog „čadora“ (počasne tribine) pored koga je bila tribina za gledaoce. Konji su kretali u pravcu Vukovog spomenika, a zatim skretali prema Ulici 27. marta. Potom bi obišli krug, ponovo izbili na Carigradski drum i stigli do tribine.“ 

Osnivanjem Dunavskog kola jahača u Beogradu 1890. godine aktivnije se razvija sportsko konjarstvo a trkalište se seli na prostor današnje železničke stanice tada nazivan Bara Venecija. Međutim, zbog nepogodnosti terena, trkalište se, sezonu kasnije, seli na Banjicu. Baš tu je održan prvi Srpski Derbi u kojem je slavila Filka.

„Od 1905. godine pripadnik Dunavskog kola jahača postao je Vladislav Ribnikar, osnivač i direktor lista „Politika“… Kao ugledan član uprave Kola jahača, Ribnikar se zalagao i za izgradnju stalnog beogradskog hipodroma, što nije ostalo bez odjeka. Ministarstvo narodne privrede (ministar Jaša Prodanović) ustupilo je Kolu jahača zemljište kod Careve ćuprije 1912. godine“, stoji u rukopisu Žike Jovanovića.

JP Hipodrom Beograd
Javno preduzeće „Hipodrom Beograd“ se nalazi u podnožju Košutnjaka, izmedju Senjaka i Topčidera, u neposrdnoj blizini Ade Ciganlije, na opštini Čukarica, jednoj od najstarijih u Beogradu. Održavanje konjičkih trka na ovom prostoru ima dugu tradiciju, još od 1914. godine. Savremeni trenutak beogradskog hipodroma obeležen je događajima u poslednjih desetak – petnaest godina,posebno požarom u kome je uništena centralna tribina. Nakon toga Hipodrom doživljava više vlasničkih transformacija, ne uspevajući da vrati svoj nekadašnji sjaj i značaj koji je nekada imao. Zbog ovoga je u februaru 2008. godine konstituisan kao javno preduzeće u stopostotnom vlasništvu Grada, sa idejom da se, nakon dugog vremena, konačno steknu uslovi da se ovaj lep i značajan prostor, sa fantastičnim potencijalom, unapredi i da mu se vrati glamur i značaj koji je nekada imao.Mesto susreta privrednika, prostor za nedeljno porodično druženje, Hipodrom Beograd je lako dostupan tramvajskim linijama 12 i 13, kao i autobusima koji voze do Banovog brda i Ade. Na prostoru hipodroma ’kod Careve ćuprije’ rade tri restorana, dva kafea, održavaju se časovi jahanja, a naravno, osnovni zadatak ostaje, sem održavanja parkovskog prostora , staza, manježa i parkura, organizacija trkačkih dana. Centar konjičkog sporta u Srbiji, beogradski Hipodrom je počeo da uspostavlja odnose i sa ostalim hipodromima u regionu, sa željom da se etablira kao centralna tačka konjičkog sporta i na širem području. Ostale aktivnosti koje se dešavaju na Hipodromu od kada je formirano JP jesu i stalne edukativne posete škola i obdaništa, terapijsko jahanje, organizacija različitih kompanijskih evenata i slično.Planovi koje u tom smislu imamo su značajni i mnogobrojni. Već sada sa ponosom ističemo da smo okupili reprezentativan pul kompanija koje su prijatelji Hipodroma i Javnog preduzeća (Jat, Aerodnom Nikola Tesla, Dunav osuguranje, Telekom Srbija, Imlek, Frikom, Carlsberg…) i sa kojima ćemo dalje unapređivati saradnju. Takođe, neposredan cilj nam je da animiramo još značajnih srpskih i medjunarodnih kompanija,kao i diplomatska predstavništva zemalja sa razvijenim konjičkim sportom da postanu prijatelji JP Hipodrom Beograd. Misija preduzeća je da Hipodrom postane mesto sporta, kulture i poslovanja. Želimo da kroz osnivanje multimedijalnog modernog muzeja konjičkog sporta i konjarstva, na jedan atraktivan i savremen način unapredimo kulturnu ponudu prestonice. Takodje, namera nam je da trkački dani koji se organizuju na beogradskom Hipodromu ponovo budu kvalitetni i uzbudljivi kao nekada, pa i više od toga. Želimo da ljudi iz sveta biznisa kod nas imaju atraktivan i pogodan prostor za mirne razgovore o poslovima, a da se dogadjanja ne odvojaju samo nedeljom, kada su trkački dani, već da ovaj prelep prostor bude živ i svim drugim danima kroz evente, performanse, izložbe, koncerte… Naravno, preduslovi za sve ovo su sređivanje i privodjenje osnovnoj nameni glavne tribine, čime bi smo rešili problem udobnog smeštaja publike, zatim moderne kladionice, kao i adekvatnog radnog i poslovnog prostora preduzeća. To je prvi zadatak koji stoji pred zaposlenima i menadžmentom kompanije.

Bolesti konja

EDEM
To je mekana oteklina izazvana viškom tečnosti u zglobovima. Najčešće se pojavljuje na zadnjoj strani noge. Edem kod mladih konja upućuje na nedovoljno čvrste noge, deformiranost kostiju ili probleme povezane s kopitima. Nije potreban nikakav tretman lečenja.

ISTEGNUĆE TETIVE
Istegnuće tetiva uzrokuje naporno galopiranje i skakanje. Uvek je zahvaćena dugačka tetiva mišiča pregibača na zadnjoj strani kolenice. Tetiva odeblja, a njena ovojnica otekne i topla je na dodir. Pritiskom na to područje videtćete da li konj ima bolove. Konju će za ozdravljenje trebati najmanje tri meseca potpunog odmora.

BURZITIS
Na vrhu skočnog zgloba postoji bursa, ili šupljina ispunjena tečnošću, a višak
tečnosti izaziva pojavu otekotine. Uglavom nije potreban nikakav tretman, ali u akutnim slučajevima može pomoći redovno polivanje hladnom vodom. Nakon bursitisa skočni zglob većinom ostane trajno izbočen.

IAK

Infektivna anemija kopitara, to je bolest kopitara koja se karakteriše anemijom i opštom slabošću. Obično se javlja hronično, a može akutno , subakutno i latentno. Uzročnik bolesti je virus iz familije Retroviride rod Lentivirus. Javlja se sporadično, u distriktima (vlažna, močvarna i šumovita područja) i enzootiski. Bolest se širi insektima (komarci), može se širiti nesterilisanim instrumentima, lezijama kože (povrede). Inkubacija 10-20 dana odnosno, 1-105 dana. Akutno, imamo sledeće simptome:
Temperatura povećana 40-42 °C, umor, promena oslonca, curenje iz oka i nosa, mršavost, petehije na na jeziku, to je karakteristično. Subakutno, kao i akutno, znoji se, tahikardija i uginuće. Hronično, mesecima traje, mršavljenje, edemi prsa i stomaka, tahikardija. Latentno, predstavlja doživotno izvor zaraze. Dijagnoza se postavlja uzimanjem uzorka krvi na pregled, geldifuzioni precipitinski test Coginsonov test. Bolest se može dokazati već 10- 14 dana posle infekcije a najkasnije do 35 dana. Prisutna je povećana jetra i povećana slezena. Terapija: bolest se ne leči, seropozitivne životinje bez simptoma šalju se na prinudno klanje, a životinje sa simptomima neškodljivo se uklanjaju-Staping aut.

HRIPANJE
Uzrok hripanja je delomično začepljenje grkljana izazvano paralizom glasnih žica,a  posledica je otežano otvaranje i zatvaranje grkljana te je i disanje otežano. Ako konj ne podnosi trening, samo će ga operacija osposobiti za rad.

SIPLJIVOST
Sipljivost je hronična bolest pluća pri kojoj se u plućima stvara vezivno tkivo, te konj brzo ostaje bez daha. Prvi simptom te bolesti  je duboki, suvi kašalj, a drugi je ubzano disanje.
Konj diše otežano i često brzo, što izaziva naglo dizanje i spuštanje slabina. Konj postepeno dobija sve manje kiseonika u svoja pluća jer je oštećena njihova elastičnost. Sipljivost može biti posledica zanemarene virusne infekcije ili neprestanog unošenja prašine u organizam. Za lečenje je potrebna pomoć lekara i stručnjaka. Dobra nega s obiljem svežeg vazduha i uravnotežena ishrana najčešće su dovoljne za osposobljavanje većine obolelih konja za lagani rad.

KONJSKi GRIP (INFLUENCA)
Grip je virusna infekcija gornjih delova disajnog dela (nos, grlo i dušnik). Prvi simptomi gripa su hrapav, suvi kašalj. Temperatura se može povećati do 41° C, a konj postaje trom. Ako se stanje pogorša, izlučuje se zaražena sluz, a donja vilica otekne. Veterinar najčešće daje injekcije antibiotika da bi se sprečilo razvijanje upale pluća. Konja treba odvojiti od ostalih, radi sprečavanja širenja gripa. Konju će trebati nekoliko nedelja odmora tj.sve dok ne prestane da kašlje.

UPALA PLUĆA
Upalu pluća može izazvati bakterijska ili virusna infekcija ili strano telo u plućima. Disanje konja koji boluje od upale pluća otežano je, bolno, ubrzano i plitko. Ako su zahvaćeni veći delovi pluća, konj ne dobija dovoljno organa, te će uslediti smrt. Čim posumnjate na upalu pluća, smesta pozovite veterinara. Ako je u pitanju bakterijska upala pluća, dugotrajna terapija antibioticima može je izlečiti. Konju, koji ima upalu pluća, treba mnogo svežeg vazduha.

GUŠENJE
Gušenje nastaje usled blokiranja jednjaka ili ždrela negde između grla i želuca. Uzrok može biti komad jabuke koji je negde zapeo, ali to je češće posledica suvih mekinja ili repe. Konju ponestaje daha i kašlje, a ostaci hrane izlaze iz nozdrva i usta. Važno je da veterinar brzo odstrani blokadu (predmet koji je uzrokovao gušenje). Za sprečavanje gušenja najbolje je navlažiti mekinje i repu prije nego time nahranite svojega konja.

Laminitis

Laminitis je upala laminarnih struktura kopita. Bolest se javlja kod papkara i kopitara, najviše kod konja, ali i goveda. Najčešće se javlja na prednjim ekstremitetima, ali može zahvatiti i sva četiri ekstremiteta. Laminitis se javlja u tri faze (razvojni ili pretklinički, akutni i hronični).

Uzroci

  • alimentarni; nastaje zbog neprikladne ishrane, hrana koja sadrži preveiše azota (ražkukuruzpšenica i sl.), prejedanje, kod ove vrste laminitisa prethodno se javljaju kolike, pa prilikom nastanka kolika valja posumnjati u laminitis
  • mehanički; treninzi na tvrdoj podlozi duže vrijeme, nepriklado držanje (beton), predispozicije kod konja nepravilnih kopita
  • puerperalni ; zaostajanje posteljice
  • simptomatski; kod nekih bolesti

Simptomi

  • nagla šapavost bez nekog mehaničkog uzroka
  • vruća kopita
  • konj se prebacuje težinom na stražnje noge i na pete prednjih nogu

Razmnožavanje

Ženka konja može da ima samo jedno ždrebe prilikom svakog porođaja. Kao i svi sisari, mladunac  se prehranjuje majčinim mlekom. Konji dostižu svoj seksualni razvoj u životnoj dobi od jedne ipo godine. U toku prvih pet dana nakon porođaja majka prehranjuje svoje mladunče isključivo svojim mlekom.
Period prehrane se zaustavlja tokom zime i nastavlja u toku proleća kada započinje sezona dojenja. Sam proces parenja započinje tako što mužjak proizvodi zvukove i njuši i dodiruje genitalna područja ženke. Proces donošenja mladunčeta na svet traje 11 meseci. Ženka mladunče rađa, najčešće, krajem proleća – početkom leta. Veoma su retki slučajevi da na svet donese dvoje. Krdo konja je predvođeno mužjakom koji dominira u procesu oplodnje u  sezoni parenja. Dominacija jednog mužjaka nad drugima traje sve  dok ne bude izazvan i pobeđen od starne drugog.






Osnovne karakteristike konja!


B O J A
Za boju se može reći da je karakteristika jedinke, ali ne i rase, kao što je to slučaj kod drugih životinjskih vrsta.
BELAC - konj bele boje. Lipicaner je najpoznatija rasa za koju je uvreženo mišljenje da su to isklučivo beli konji, ali se sreću i vrani lipicaneri. Svi konji koji su bele boje se rađaju kao crna ždrebad, sa većim ili manjim belim površinama po glavi ili nogama, a beli postaju tek između 5. i 7. godine. Ovo naravno ne važi za one koji se rađaju potpuno beli sa crvenim očima – u tom slučaju se radi o pigmentnom poremećaju (albinizam).
VRANAC - konj crne boje. Ako na glavi ima belu liniju, koja može biti šira ili uža, onda je to lisast vranac, ako odmah iznad kopita ima bele noge onda je putast, ako je pak bela boja višlja kažemo da je čarapast.
DORAT [MRKOV] - konj mrke, braon boje. Često se varijante ove boje opisuju kao “otvoreni” – svetliji ili “zatvoreni” – tamniji dorat.
ALAN – konj oker boje.

G L A V A

Generalno gledano izgled glave mnogo govori o samom konju, njegovoj građi, funkciji i plemenitosti. Mala, suva glava je odraz plemenitosti, i suprotno, duga teška glava je odlika primitivnih rasa.Nozdrve su ulazna vrata za vazduh te su kod trkačkih konja poželjnije što šire nozdrve kako bi se razmena gasova obavljala što lakše.Oči predstavljaju ogledalo duše, kako za ljude tako i za životinje. One odaju temperament i zdravstveno stanje same životinje. Moraju biti srednje veličine jer previše sitne govore o gruboj konstituciji dok su krupne odraz slabe konstitucije i sklonosti ka bolestima.Uši imaju pre svega estetsku vrednost jer ni previše sitne ni previše krupne ne stvaraju bilo kakve smetnje za normalno funckionisanje konja, niti su pokazatelj smetnji. Međutim, prema pokretima ušiju može se imati uvid u psihofizičko stanje konja – bolest, strah, uznemirenost itd.Dužina glave treba da bude jednaka dužini vrata, kao i dužini sapi.

V R A T
Kao što smo rekli dužina vrata treba da bude prubližno jednaka dužini glave. Kod kasačkih se najčešče sreće tzv. “daskast” vrat, dakle nešto duži, ali tanji vrat. Kod paradnih konja se teži ka tzv. labudovom vratu – visoko podignut vrat koji prema glavi pravi luk koji najviše podseća na držanje labudovog vrata.

L E Đ A
Leđa trebaju biti ravna i prava. Dužina je oko 1,5 – 2m dužine glave što pre svega zavisi od namene. Konji koji se koriste za jahanje i nošenje tereta trebaju imati što kraća leđa kako bi mogli lakše da nose sam teret. Sa druge strane trkački konji, pre svega kasači imaju potrebu za nešto dužim leđima kako bi nesmetano mogli da razvijaju što veće brzine u kasu a da se u medjuvremenu ” ne stižu nogama” dakle da im zadnje noge ne dodiruju prednje. Ako su ledja povijena na dole nazivaju se sedlastim leđima, a previše uska i mršava nazivaju se ” šaranasta” ili “krovasta” leđa.

S T O M A K
Ma koliko se činila čudnom, činjenica je da veličina i oblik stomaka mogu znatno poboljšati odnosno smanjiti upotrebnu vrednost konja. Smatra se idealnim ako je stomak “u ravni” sa grudnom kosti. Ukoliko je manje zapremine radi se o “potpasanim” konjima i to su pre svega trkački konji i oni koji su iz raznoraznih razloga izgladneli (bolest, oskudica hrane).
Ako je, ipak, stomak veće zapremine radi se o “pupavim”, odnosno “bačvastim” konjima, a razlog njihovog nastanka je prekomerna ishrana kabastom hranom i estetska strana nije zadovoljena.

S A P I
Sapi su motor konja. Po mnogim knjigama ćete naći kako visina sapi mora da bude jednaka visini grebena, što je pre svega estetski opravdano, ali u svim konjarskim krugovima koji pre svega cene brzinu konja reći će vam da auto pokreće motor a konja sapi. Dakle tu se najčešće radi o takozvanim “pregrađenim” konjima. Kao i leđa mogu biti krovaste i šaranaste, ako su previše strme.

N O G E
Britaci kažu – “No feet – no horse” i to će vam potvrditi svaki konjar. Zdrave i pravilno građene i postavljene noge su možda najbitnija stavka u korišćenju svakog konja. Gledano sa strane one moraju biti pod uglom od 90% u odosu na podlogu i potpuno prave. Ponekad se kod radnih konja zbog preterane eksploatacije javlja takozvani sabljasti stav – noge blago povijene u kolenom zglobu. Ukoliko ne zaklapaju ugao od 90% sa podlogom već su kopita ispod trupa radi se o “podbijenim” ili “podvučenim” konjima a sam stav je posledica bolesti.
Gledano spreda noge zbog greške u ishrani i korišćenju mogu biti pravilne, “O” i “X”. Kada stoji, razmak između kopita bi trebao da bude širine jednog kopita. Ako je razmak veći za takvog konja se kaže da ima “lavlje” grudi, a ako je manji da ima uske grudi, a time i manji kapacitet pluća, što direktno upućuje na slabiju mogućnost eksploatacije.



Ugrožene vrste konja!

Zoološki vrtovi spas su za ugrožene vrste

Zahvaljujući brojnim programima koje provode zoološki vrtovi, Przewalski konj ima svetlu budućnost



Przewalski konj je ugrožena vrsta!

Przewalski konj, izvorno iz Mongolije, gotovo je izumro 1960-ih zbog porasta broja domaće stoke, lova i bolesti. Preživeo je zahvaljujući činjenici da je uhvaćeno 13 preostalih grla koji su se kasnije u zoološkim vrtovima parili i uzgajali. Sredinom 80-ih godina prošloga veka preko 1,000 jedinki držano je u zoološkim vrtovima, a 1992. započela je reintegracija konja u Mongoliju. Grupa konja iz zatočeništva posebno je odabrana iz nekoliko zooloških vrtova i prebačena u pustinju Gobi. Godine 1999. Rođena je prva ždrebad na slobodi.

Kad je Przewalski konj galopirao stepama mongolske pustinje Gobi 1992. bio je to prizor koji se nije video još od davne 1960. godine. To što nekoliko stotina svetskih istinski preostalih divljih konja luta rodnom Mongolijom zasluga je, barem delomično konzervatora iz zooloških vrtova nekoliko europskih zemalja. „Sad su zaista dobro. Ovo je sjajan primer u kom su zoološki vrtovi zaista napravili nešto značajno”, rekao je dr. Gerald Dick, direktor WAZA-e (The World Association of Zoos and Aquariums) sa sedištem u Ženevi. On je autor knjige „Building a Future for Wildlife” u kojoj se opisuje 25 sličnih priča o uspesima u povratku životinja u njihovo prirodno stanište zahvaljujući uzgoju i reintegracijskim programima u zoološkim vrtovima i akvarijumima u celom svetu.

„Katkad je to jedina opcija koju imate ako želite da spasete jednu vrstu, barem na neko određeno vreme dok se nadate da će se priroda promeniti”, dodaje dr. Dick. Danas su najugroženije brojne žabe i vodozemci. Gotovo jedna trećina je pred izumiranjem. „Vodozemci su vrlo važan zadatak kog smo preuzeli na sebe”, kaže Dick. Zoološki vrtovi i akvarijumi su naravno, najbolji za zbrinjavanje životinja.Ali, takođe, je važna i njihova dostupnost javnosti: „Oko 600 miliona ljudi godišnje poseti zoološke vrtove; tako ih možemo izravno informirati i edukovati o životinjama. Jedan od najvažnijih zadataka je informisanje običnih ljudi, ali  i političara”, napominje Dick. Govoreći o Przewalskijevim konjima, dr. Dick je dodao kako nije sasvim jasno da li će oni uspeti da se nose s prirodnim, ali i surovim životnim preprekama. Ipak, prema njegovim rečima, konji su se jako dobro prilagodili.

~Prošlost konja~

Konj je, kao i pas, čovekov veliki prijatelj. Još od antičke Grčke konji su se koristili za zabavu, rekreaciju i lov, ali i za ratovanje. Ali, od svih domaćih životinja konj je poslednji pripitomljen zbog svoje veličine i neukrotive prirode. On je izazivao divljenje ljudi još u davnoj prošlosti, pa su tako nastale mnoge legende i verovanja o konjima. Jedno od prvih verovanja održalo se sve do danas: u mnogim delovima sveta potkovica konja se smatra simbolom velike sreće.

A jedan od poznatijih konja u mitologiji je CENTAUR – polu konj, polu čovek. Centaur je bio miljenik bogova, pa ga je jedan od njih (Jupiter) posle smrti postavio među zvezde. ZLATOROG ili JEDNOROG se veoma često pominje u starim pričama i legendama. To je bio prelepi beli konj sa jednim uvrnutim zlatnim rogom posred čela. Legenda kaže da je Zlatorog pomoću svog roga mogao da izleči bolesne i oživi umrle. A u jednoj priči iz srednjeg veka kada Zlatorog potopi svoj magični rog u prljavu i zagađenu vodu, ona se prečisti i postane dobra za piće.

I PEGAZ je takođe bio krilati konj koji se često pominje u pričama iz prošlosti. Nije ni čudo, bio je veliki miljenik muza i boginje Atine. Ali najpoznatiji konj u istoriji je svakako TROJANSKI KONJ,opevan  u mnogim epovim, pričama p ai filmovima. Legenda za Trojanskog konja počinje još u staroj Grčkoj, gde je živela prelepa Helena. Ona je toliko bila lepa da se u nju zaljubio i trojanski princ  Paris koji ju je kasnije oteo i odveo u Troju. Helenin muž Menelej, kao i ostali Grci koji su je mnogo voleli, 10 godina su na razne načine pokušavali da je vrate, ali uzaludno jer nikako nisu moglu ući u Troju. Ali onda su se Grci dosetili i od delova svojih brodova napravili velikog drvenog šupljeg konja i u njega su se sakrili. Zatim su konja poneli kao poklon  Parisu kao izraz dobre volje posle desetogodišnjeg ratovanja. Paris je, ne sluteći ništa, primio ovaj poklon i stavio ga na glavni trg – jer je, po njegovom mišljenju,  simbolizovao pobedu nad Grcima. Ali usred noći, kada je sve bilo mirno, vojnici su izašli iz drvenog konja i otvorili vrata Troje da bi ostali Grci ušli. Te noći se povela bitka, Troja izgorela a Helena spašena. I dan danas se održala legenda o trojanskom konju i on je simbol upornosti i hrabrosti, ali i velike i istrajne ljubavi.

Konj nije bio samo inspiracija u ratovanju, već je bio tema brojnih književnih i likovnih dela i nalazi se u istoriji i mitologiji mnogih naroda. Prema srpskoj tradiciji bez dobrog konja nema ni dobrog junaka. Otuda u narodnim junačkim pesmama konji ne zaostaju po hrabrosti i podvizima za junacima koji su ih jahali.Takvi su Damjanov Zelenko, Hajduk-Veljkov Kušlja, krilati Jabučilo Vojvode Momčila, Šarac Kraljevića Marka, Đogin Banović Strahinje, Ždralin Miloša Obilića.Najpoznatiji mitološki konj je krilati Pegaz, rođen iz ljubavi Posejdona i Gorgone koji je imao zadatak da prenosi munje i gromove Zevsu. Postao je simbol umetnosti, prvenstveno pesništva.Jedan od poznatijih konja u istoriji je Bukefal, konj vojskovođe Aleksandra Makedonskog. Incitat (Brzonogi), konj imperatora Kaligule, nikada nije izgubio trku i zbog svojih zasluga bio je proizveden u građanina Rima a kasnije i u senatora. Kao jednom od najpoštovanijih Rimljana podignuta mu je konjušnjica od mermera. U književnosti epitet najpoznatijeg pripada Rosinanti, konju Don Kihota iz istoimenog Servantesovog romana.

Istorija konja!

U procesu evolucije, mogućnost dalje reprodukcije imaju one jedinke koje su se bolje prilagodile uslovima života i okruženju od drugih jedinki iste vrste. Svaka priča ima svoj početak, pa tako stoji i sa  pričom o konjima. Svaki narod je od davnina pokušavao da osmisli i objasni početak i nastanak svega i svačega, pa i konja naravno. Svi se slažu kada je u pitanju jedna stvar – konja je napravio Bog (ma koji da je on i ma kako ga slovili) da bi služio čoveku. Arapi veruju da je konja Bog stvorio tako što je uzeo veliku pregršt vetra i udahnuo joj život. Po Bibliji on je dar čoveku kao odraz božje milosti. Međutim, priča ni izdaleka nije tako idilična… Kao što je i čovek prošao kroz čitav niz faza u svom evolucionom razvoju, tako je i konj morao da prođe kroz mnogo evolucija da bi došso do onog oblika koji je danas nama poznat. Fosil
Eohippus-a (konj praskozorja) pokazuje da je upravo ovaj konj najstariji predak nama poznatog konja. Bio je visok  35 – 37cm i težak samo oko 5kg. Živeo je pre nekih 75 miliona godina i smatra se praocem svih kopitara i papkara. Imao je pet prstiju i na vrhovima prstiju snažan i debeo nokat kojim je praktično i gazio (konj, magarac, zebra su primeri kopitara ; svinja, ovca, koza, krava, bivo, kamila, žirafa – što su neki od papkara). Oči su mu se nalazile na sredini glave. Pre 15 miliona godina na scenu stupa sledeći stepenik evolucije – Mesohippus, visok oko 45cm, koji ima nešto savršenije zubalo i tri prsta. Merihippus, sledeća karika u lancu, imao je visinu oko jednog metra kao i tri prsta na nogama, ali je stajao, odnosno gazio samo na jednom prstu. Smatra se da su promene u građi zuba, vilice i prstiju uticali da se svi navedeni preci konja brže kreću, prevaljuju veće udaljenosti u potrazi za boljom hranom, a kad bi je i pronašli mnogo bi je lakše uzimali i koristili. Ovo je dovelo do postepenog povećanja njihove telesne mase i rasta. Ocem savremenog konja smatra se Pliohippus, koji je nastao pre oko 6 milona godina. Bio je identične građe, ali nešto niži od konja kojeg mi poznajemo (bio je visok oko 125cm). S obzirom na ovako dugo evoluciono putovanje sasvim je normalno da se konj raširio po celoj Zemljinoj kugli, osim teritorije Australije, za koju se zna da je odvojena od ostalog dela kopna mnogo ranije od postanka prvih Eohippus-a. Konj kakvog mi danas poznajemo (Equus cabalus) vodi poreklo od evropskog divljeg konja (Equus Przewalskii Silvaticus –  šumski evropski konj, jer je obitavao na severu Evrope) i evroazijskog divljeg konja (Equus Przewaskii Poliakov). Zanimljivo je da je da su upravo ovi divlji konji bili jako interesanti ljudima, ali isključivo kao hrana! To je dovelo do toga da npr. divlji konj u Americi bude potpuno istrebljen, pa su prvi konji posle nekoliko miliona godina u Ameriku došli tek sa španskim konkvistadorima.  Konji nisu bili primećivanini u Americi do 1494. godine kada ih je istraživač Kristofer Kolumbo transportovao na brod iz Španije na svom drugom putovanju u Novi Svet. Przevalski konj je jedini za koga se veruje da je divlji konj koji je preživeo u modernom dobu, divljini Mongolije 60 – tih godina prošlog veka. Przevalski konji se mogu danas videti u zoološkim vrtovima i nacionalnim parkovima. Saznanje da konja nije bilo u Americi i Australiji, prema nekim antropolozima, ukazuje da tamo gde nije bilo konja ni sama evolucija čoveka nije tekla tako “brzo” kao recimo u Evropi i Aziji.  Konji se i danas menjaju, mada ne više pod uticajem prirodnih sila i pojava, već pre svega pod uticajem čovekove volje, potrebe ili hira. Ovo je dovelo do toga da danas u svetu postoji oko 80 rasa konja svakojakih veličina, boja i građe. Neki služe za vuču tereta, neki za nošenje tereta, za jahanje ili od svega pomalo.

 


Izgled konja

Konji su krupne životinje sa relativno velikom glavom i dugim ekstremitetima. Veličina i težina variraju; dužina od glave do repa je između 2 m i 3 m, rep iznosi od 30 cm do 60 cm, a visina 1 m do 1.60 m. težina varira od 90 kg pa do 1200 kg. Krzno im je gusto i najčešće kratko, a većina vrsta imaju na vratu, temenu i repu duge dlake tj. grivu. Boja krzna većine vrsta sa gornje strane je siva ili smeđa, a sa donje belkasto – siva. Kod više vrsta se mogu pojaviti pruge na ramenima i nogama, a sve tri vrste zebri poznate su po svom upadljivom crno – belom prugastom krznu. Obeležavajuća osobina konja je redukcija broja prstiju. Tako da sadašnje vrste imaju samo jedan prst koji koriste. To je treći prst, koji je najveći, a ostali su se ostali povukli i na skeletu postoje kao rudimenti.
Kopita su tzv. cipele koje „obuvaju“ zadnji zglob trećeg prsta. Za takav razvoj bilo je potrebno 50 miliona godina. Prvi konji koji su bili veličine psa i imali su stopalo sa četiri prsta na prednjim i tri prsta na zadnjim nogama. Boja je prvobitno imala funkciju kamuflaže ali danas se konji uzgajaju u nekoliko boja. Kod nekih se boja nogu, grive i repa razlikuje od boje ostatka tela. Neki konji imaju bele mrljice na licu i nogama.

Konji

Konji (Equidae) su porodica sisara iz reda kopitara, u kojoj se nalazi samo jedan savremen rod, Equus. U ovu porodicu pripadaju životinje koje se obično nazivaju konjima, magarcima i zebrama. Razgraničenje pojedinih vrsti je još i danas sporno. Domaći konj i domaći magarac, su domesticirani oblici divljih konja, odnosno afričkih divljih magaraca i danas imaju važnu ulogu kao jahaće i tegleće i rasprostranjeni su po celom svetu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Srećni praznici!

Želim Vam srećnu Novu godinu i Božićne praznike! :)

Tigrovi ♥

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Spas za tigrove…

Cilj dupliranja broja tigrova u divljini do 2022. godine našao se pred učesnicima najvišeg političkog skupa održanog o jednoj vrsti. Međunarodni forum za tigrove će se održati u Sankt Peterburgu kao odgovor na alarmantan pad populacije vrste tigrova od čak 97% tokom poslednjih 100 godina.

Ruski premijer Vladimir Putin i predsednik Svetske banke Robert Zelik prisustvuju sastanku čiji je cilj prikupljanje 350 miliona dolara u svrhu očuvanja i proširenja populacije tigrova u svetu. Tokom foruma, koji se održava u međunarodnoj godini biorazličitosti i kineskoj godini tigra, će biti objavljeno osnivanje međunarodnog konzorcijuma za borbu protv nelegalnog odstrela ovih divljih životinja u 13 zemalja gde tigrovi još žive u divljini. Očekuje se da će apel za spašavanje tigrova tokom sastanka predstavnika 13 zemalja uputiti i mnogobrojne poznate ličnosti kao što su glumac Leonardo di Kaprio i model Naomi Kembel.

Samo 3.200 tigrova danas slobodno luta u divljini od oko 100.000 koliko ih je bilo pre samo jednog veka. Ove životinje se suočavaju sa istebljenjem zbog lovokradica koje snabdevaju trgovce u Indiji i Kini sa delovima tigrovog tela od kojih se prave tradicionalni lekovi i navodni “afrodizijaci”.

Generalni direktor organizacije WWF je izjavio da 40 godina rada na zaštiti nije dovelo do sprečavanja krivolova, uništavanja habitata i dramatičnog opadanja broja vrste. On navodi da je u poslednjih deset godina ubijeno više od hiljadu tigrova zbog ilegalne trgovine delovima njihovog tela što je prosečno godišnje između 104 i 119 tigrova. Trenutno se u divljini nalazi samo 3.200 primeraka. Kriza je opisana kao mnogo dublja od gubitka jedne fascinantne vrste iz porodice mačaka. U svom uvodnom obraćanju, Džejm Adams, potpredsednik Svetske banke je izjavio da bi nestanak tigrova bila najava šire biološke krize koja bi ugrozila ekonomski rast, jer bi gubitak vrsta na vrhu lanca ishrane ugrozio sva druga stvorenja ispod.

Očekuje se da će na kraju samita lideri usvojiti globalnu strategiju zaštite tigrova koja će uključiti dupliranje njihovog broja u divljini do 2022. godine. Do tog cilja bi se stiglo boljom zaštitom njihovog staništa, povećanjem javne svesti o očuvanje vrste, postavljanjem prekograničnih zaštićenih područja i suzbijanjem krivolova i šverca. Indija, gde u divljini živi najveća populacija tigrova, je objavila planove za uspostavljanje osam novih rezervata dok je Tajland obećao da će potrošiti 98,6 miliona dolara u narednih pet godina kako bi poboljšao zaštitu i sprečio krijumčarenje. Rusija je najavila da će se oštrije razračunati sa krivolovom i da će u saradnji sa Kinom obezbediti prekogranični zaštićeni prostor kako bi se proširio habitat za 500 sibirskih tigrova.

Tigrovi!

Tigar - (Panthera tigris – na latinskom) је sisar iz porodoice mačaka (Felidae) i jedan od četiri vrste  „velikih mačaka“ roda Panthera. Оn је vrhunski  predator  najveća živa mačka na svetu. Bengalski tigar је najpoznatija podvrsta i sačinjava približno 80% ukupne populacije tigrova. Živi u Bangladešu, Butanu, Mjanmaru, Nepalu i Indiji.  Као ugrožene vrste, većina svetskih tigrova danas živi u zatočeničtvu u specijalono opremljenim rezervatima. Tigrovi predstavljaju najteže mačke u prirodi.  Iako se svaka podvrsta razlikuje, uglavnom, mužjak tigra teži između 120 i 250 kilograma, a ženka između 90 i 150 kilograma. Prosečno, mužjaci su dugački od 2.4 do 3.2 metara, dok su  ženke duge između 2.1 i 2.75 metara. Sumatranski tigrovi su najmanji od svih tigrova, a najveći predstavnik ovih životinja je sibirski tigar. Početkom 19. veka postojalo je 100.000 tigrova. Danas se taj broj značajno promenio. U svetu živi negde između 5.000 i 7.000 tigrova. Najugroženiji je južnokineski tigar. U svetu ih ima manje od 100. Preteran krivolov, uništavanje staništa itd. dovelo je tigra na granicu opstanka.

Postoje 8 podvrsta tigra, a to su:

a izumrle podvrste su:

Smešne mačke :)

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

~Mitovi o mačkama~

-Crna mačka donosi nesreću?

Dok je u pojedinim delovima sveta crna mačka simbol nesreće, u drugim je situacija potpuno suprotna. Čak je i u Srbiji rasprostranjeno verovanje da je loš znak kada crna mačka pređe put. Sujeverje je kod nekih ljudi toliko izraženo da se u takvim situacijama vraćaju 10 koraka unazad i nastavljaju drugim putem do željenog odredišta. Istina je zapravo mnogo bezazlenija! Neka istraživanja pokazuju da crne mačke proizvode više alergena u svojoj koži, te da ljudi skloni alergijama treba da udomljavaju mačke svetlije dlake. Mogućnost da uživaju u prelepim crnim mačkama treba prepustiti onima koji ne pokazuju znake alergije na dlaku ovih ljubimaca.

-Mačke imaju devet života?

Ovaj mit potiče još iz egipatske kulture i religije i verovanja da je Bog Sunca Ra u posete podzemnom svetu išao u mačjem obliku. Tako su vekovima mačke smatrane magičnom vrstom u ovozemaljskom svetu, pa otuda i verovanje da imaju devet života. Ovome naročito doprinosi još jedno široko rasprostranjeno verovanje – da se mačke pri padu sa bilo koje visine uvek dočekaju na noge.

-Mačke se uvek dočekaju na noge?

S obzirom na to da je u pitanju životinjska vrsta osposobljena za penjanje po drveću, mačka je razvila i sposobnost preživljavanja pada sa visine. Zahvaljujući svojoj fleksibilnoj kičmi, mačke su u stanju da se pri padu prizemlje poput padobranca. Ipak, čak i tada mogu pretpeti ozbiljne povrede članaka, vilica i vratnog dela što za rezultat može imati smrt.

-Mačke ne podnose vodu?

Dok neke mace ne vole kupanje, druge su potpuno fascinirane tekućom vodom, što pokazuju pružajući svoje šapice ka vodenom mlazu. Mačiće naročito zabavlja kupanje, ali za većinu ta zabava prestaje sa godinama. Jedna turska rasa mačaka se čak naziva plivajućom mačkom zbog svoje ljubavi prema vodi i vlazi.

-Mačke su noćne životinje?

Mačke se često smatraju noćnim životinjama jer odlično vide u tami. Potrebno im je šest puta manje svetla nego ljudima da bi razlikovali oblike. Ipak, čak ni one ne vide u potpunom mraku. Interesantno je da mačkama oči svetle u mraku. To se događa zato što mačje oko ima specifičan “uređaj” za poja­čavanje svetlosti, smešten u zadnjem delu oka. To je sloj tkiva koji reflektuje svetlost (tapetum lucidum što zna­či – sjajna tapeta), a koji deluje poput ogledala iza mrežnjače i reflektuje svetlost nazad na nju. Zahvaljujući tome mačje oko koristi i najmanju svetlost koja uđe u njega. Ljudi svojim očima upijaju mnogo manje svetlosti koja ulazi u njih. Zbog te razlike mačka vidi u polutami sve pokrete i predmete, a koji su za nas nevidljivi. Uprkos tome nije istina da mačke vide u potpunom mraku, kako to neki misle. U potpuno mrkloj noći mačka se snalazi zvukom, mirisom i zahvaljujući sjajnoj osetljivosti svojih – brkova.

♥ Mačka u istoriji! ♥

Mačka po prvi put postaje član domaćinstva u Drevnom Egiptu, pre oko 5.000 godina. Zahvaljujući svojoj nazamenljivoj ulozi u lovu na ribe i ptice i odbrani žitišta duž obala Nila od štetočina, mačke su u egipatskoj kulturi tretirane gotovo kao mitska bića. Jedno od najvećih božanstava Drevnog Egipta je Bast,

boginja sa glavom mačke, zahvaljujući kojoj je mačka u Egiptu imala status svete životinje. U drevnom Egiptu Bast je bila simbol zaštite, plodnosti i majčinstva. U njenu čast izgrađen je velelepni hram Bubastis istočno od delte Nila. Mačka je u Egiptu u toj meri bila poštovana i obožavana životinja da je u slučaju njenog ubistva, makar ono bilo i slučajno, počiniocu sledovala smrtna kazna. Takođe, sahranjivane su mumificirane poput faraona, uz najviše počasti, obično sa maskom na licu i tela uvijenog u obojenu tkaninu ili u posebno napravljenim minijaturnim sarkofazima. Kult obožavanja prenesen je na Antičku Grčku, te istoričar Herodot tvrdi da su Grci stajali pored vatre i čuvali plamen kako mačka ne bi potrčala u isti. Obožavanje mačaka nije karakteristično samo za drevnu egipatsku civilizaciju. Prema legendi, prorok Muhamed je jednom prilikom odsekao svoj rukav na kome je spavala njegova omiljena mačka Muezza, kako je ne bi probudio. Obožavanje i poštovanje koje su mačke uživale oslikano je i u čuvenim Indijskim epovima Ramajana i Mahabharata. Iako Hindu religija uvažava život u svakom pojavnom obliku, Hindusi su bili posebno naklonjeni mačkama, te se od njih očekivalo da tokom svog života brinu bar o jednoj mački. U nekim religijama, uključujući i hrišćansku, mačke su zbog svoje nezavisne i svojeglave prirode smatrane životinjama koje su u dosluhu sa đavolom. Ipak, ovakvo stanovište je vremenom napušteno, zahvaljujući činjenici da su bile nezamenljivi borci protiv pacova i drugih štetočina, te su postale i česti stanovnici manastira i crkava. U doba Renesanse nepravedno su smatrane bliskim prijateljima veštica, zbog čega su neretko ubijane ili spaljivane na lomači. Mačke su bile omiljeni ljubimci tokom kineske dinastije Song, i to naročito dugodlake mačke za hvatanje miševa i pacova i mačke žuto-bele boje dlake koje su zbog neodoljive sličnosti sa lavovima gajene kao ljubimci.

U Japanu je čuvena Maneki Neko, mačka koja donosi sreću. Obično u sedećem položaju naizmenično podiže i spušta šapu. Legenda kaže da je japanski vladalac, zaintrigiran ovakvim gestom mačke, shvativši ga kao poziv da joj se približi, krenuo ka životinji, da bi samo nekoliko sekundi kasnije grom udario na mesto gde je prethodno stajao. Kako mu je mačka spasila život, od tada se smatra simbolom sreće u Japanu.

 

O mačkama…

Mačka je kućna životinja, mali mesožder i sisar  iz porodice Felis i veruje se da je njen predak bila divlja afrička mačka (Felis silvestris lybica) tj. studija iz 2007. pokazuje da sve linije od kojih domaće mačke vode poreklo potiču od nekoliko (do pet) samopripitomljenih afričkih mačaka sa Bliskog istoka, približno 8000. p.n.e. Mačke su bliskoj vezi sa ljudima i dele zajedničku istoriju već hiljadama godina, tačnije 9.500 godina. Mačke se razlikuju po sortama a samim tim i po boji i fizičkom izgledu. One su vešti grabljivci i veoma dobri lovci i za ishranu love preko 1000 različitih vrsta životinja. Veoma su pametne i obogaćene instinktom i inteligencijom koja mački daje sposobnost da nauči neke stvari (npr. gde da vrši nuždu, kako da otvori vrata…). Pored toga, mačka ima i još jodno čulo tj. asocijativno sećanje koje omogućava mački da rešava novi problem upoređujući ga sa već doživljenim. Na taj način bez problema razumeju međusobne odnose između pojedinih događaja i reaguju na nove, do tada nepoznate situacije. Komunikacija je kod mačaka interesantna. Naime, mačke se sporazumevaju mirisima, “govorom tela” i glasom. Mirisne signale koriste kako u direktnim susretima tako i na velike udaljenosti. Za to potrebne mirise luče u lojnim i znojnim žlezdama, a prenose ih trljanjem, grebanjem i urinom na predmete, biljke ili osobe. Tzv. “govor tela” je veoma interesantan. Mačke svoje emocionalno stanjemogu da pokažu i pomoću tela, držanjem i pokretima celog tela i repa. Pritom, određenu ulogu ima i način na koji drže uši kao i sužavanje i širenje zenica. O raspoloženju mačke se puno toga može zaključiti po načinu na koji drži rep. Ako ne žele da skrenu pažnju na sebe, stoje po strani, rep sasvim usprave i izbegavaju pogled prisutnih. Jako savijen vrh uspravnog repa znači prijateljski pozdrav ili ponekad unapred radovanje nečemu što očekuju od čoveka. Podignut rep sa lagano savijenim vrhom znači radost, zadovoljstvo ili napetost. Nakostrešen rep znak je pretnje i agresivnosti, dok mahanje repom odražava nesigurnost i neodlučnost, a ne kako se još i danas misli, ljutnju. Uglavnom,  glas mačke koriste  kako bi naglasile govor tela. Frktanjem i režanjem izražavaju strah i agresivnost, dok glasom koji podseća na gugutanje goluba dozivaju mačiće. Mjaukanje je najtipičniji zvuk koji mačka koristi. On može da ima različita značenja, zavisno od načina i situacije u kojoj se mačka njime koristi. Mačke koje nisu udomaćene izbegavaju mjaukanje da ne bi time skrenule pažnju mogućih neprijatelja na sebe. Još jedan zvuk je izrazito svojstven mačkama i najčešće je znak ugodnosti i zadovoljstva. To je “predenje”. Predenje, trljanjem uz telo i visoko dignutim ravnim repom mačke po pravilu šalju signale pomirljivosti i izražavaju želju da otklone nečiju agresivnost. Međutim, mačke predu i kada ih nešto boli kako bi time same sebe malo utešile. Npr, neke mačke intenzivno i glasno predu za vreme koćenja mladunaca. Pošto je odomaćivanje relativno skoro, mačke takođe mogu samostalno da žive i u divljini, često formirajući manje kolonije. Povezanost ljudi i mačaka je dovelo do njenog pojavljivanja u mitologijama i legendama u mnogim kulturama (u egipatskoj, kineskoj…)

Bolesti psa

Kada je u pitanju zdravlje psa najčešće se srećemo sa problemima koji su u većini slučajeva mogu rešiti. Zdravstveni problemi koji se javljaju su najčešće razne vrste upala, kožnih i parazitskih bolesti, infekcije itd.

Za sada samo o upalama i kožnim infekcijama…Najzastupljenija upala jeste upala analnih vreća–Analne vrećice su parna uvrnuća kože smeštena između unutrašnjeg i spoljašnjeg analnog otvora. Oba uvrnuća su povezana kanalićem koji se otvara na prelasku sluzokože u kožu analnog otvora. Prava funkcija ovih vrećica nije poznata i nisu neophodne za dobro zdravlje psa.Patogeneza–Većina svake pojedine vrećice prošarana je sa velikim masnim žlezdama, a dno svake vrećice ispunjeno je brojnim apokrinim žlezdama. Miris odnosno izlučevina (verovatno) imaju funkciju u socijalnom prepoznavanju i hijerhiji između pasa.  No, promena sastava, prekomerna količina sekreta, promena mišičnog tonusa, ili  forme može izazvati prepunjenje vrećica, začepljujući tako kanaliće, što tada dovodi do fermentacije sadržaja, upale i infekcije. Najčešća prisutna flora u normalnim, a tako i abnormalnim analnimm vrećicama je Malasezia pachydermatis.
Abnormalnosti analnih vrećica izazivaju svrab, bol i neprijatno osećanje kod životinja, pa su glavni simptomi promena na analnim vrećicama češkanje analnog otvora, tzv. “sanjaknje”, lizanje, grizenje, te posledično i akutni vlažni dermatitis od samopovređivanja  područja. Inficirane analne vrećice su žarište infekcije za razne druge promene.  Smatra se da se lizanjem analnog područja može preneti infekcija u usnu šupljinu izazivajući tako tonzilitis i faringitis, pa neki veterinari smatraju da će lečenje biti uspješno samo ako se istovremeno leče oba zahvaćena područja, analne vrećice i farinks. Bolesti analnih vrećica češće se javljaju kod manjih rasa pasa (ispod 15 kg), posebno  pudla, čivava, koker  španijela. Ređe se javljaju kod Nemačkih ovčara i velikih rasa.

Kožne bolesti se najčečće ispoljavaju u vidu šuge, kožnog  parazita, dermatofitoza (mikrosporoza)–Sarcoptes šuga je  uzrokovana kožnim šugarcem Sarcoptes scabieii, a može zaraziti mnoge vrste životinja.  Verovatnoća da se čovek zarazi onom vrstom šugarca zastupljenog kod psa  je oko 20%. Dugotrajni kontakt sa kožom je glavni način prenosa ove bolesti koju karakteriče  svrab  i osip sa malim crvenim flekama. Obično, bolest  sama ako se pas pravilno i dovoljno dugo leči.
Kožni paraziti nastanjuju i hrane se u dlačnim molekulima i lojnim žlezdama kože. Znatno je slabijeg intenziteta nego sarcoptes šuga.
Cheyletielloza – blagi dermatitis uzrokovan vrstom kožnog parazita. Poznata je pod nazivom “hodajuća perut” jer su vidljive ljuskice kože koje nose ovi paraziti. Cheyletiella je veliki parazit koji živi na površini kože pasa, mačaka, kunića i ljudi. Ovaj parazit preživljava u okolini nekoliko dana.  Problem se rešava lečenjem  životinje nosioca i ostalih koje su došle u kontakt.

Otodectes šuga (ušni paraziti)
- obično ovaj parazit uzrokuje upalu ušiju kod psa, mačaka… Retko inficiraju kožu u okolini uveta.

Infekcija Staphylococcus sp. (bakterijska kožna infekcija) - vrlo česta kod pasa, a obično se javlja sekundarno nekoj bolesti, a najčešće uzrokovana bakterijom Staphylococcus intermedius. Za razliku od ljudi kod kojih je infekcija najčešće uzrokovana sa
Staphylococcus aureus, rizik za prijenos s psa na ljude je vrlo nizak.

Kuce!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Higijena psa :)

HIGIJENA–Higijena psa je bitan proces koji treba i redovno provoditi, samim tim što psi zajedno s nama dele  prostor u kome živimo. Naravno, ne treba preterivati i kupati psa svaki mesec ili kada se malo uprlja. Postoje i drugi načini da očistite svog psa i bez mokrog kupanja, to je tzv. « suvo kupanje « koje se vrši namenskim preparatom (u prahu ), a uputstvo za takvo kupanje stoji na samom pakovanju preparata.
Postoje tri tipa šampona za pse, pored podele na šampone za dugu i za kratku dlaku:
• jednostavni medicinski šamponi
• šamponi protiv parazita, buva, krpelja
• specijalni veterinarski šamponi (propisuju se za pojedine kožne bolesti samo uz savet veterinara)

Ako je pas sklon alergijama, šamponi lošeg kvaliteta mogu ih izazvati, iako se to retko događa.

NEGA DLAKE–Nega dlake vašeg psa ima dve funkcije . Pre svega to je održavanje izgleda i mirisa prihvatljivog vama i drugim ljudima i zbog izgleda vašeg psa. Postoje vrlo različite vrste nege dlake i zapravo ukazuju na status svakog pojedinog psa . Kratkodlakim psima je potrebno posvećivati manje pažnje nego drugim rasama, i obicno uopšte nije potrebna profesionalna nega .
Nedostatak prisutan kod kratkodlakog psa jeste da se stalno linja, ponekad više od ostalih. Svakodnevna nega zasigurno je od koristi.
Oštrodlakim psima potrebno je više pažnje. Ima oštrodlakih psa koji se ne linjaju kao krtkodlaki psi , vec odbacuju dlaku u većoj količini otprilike svakih 6 meseci. Tada im dlaka otpada u čupercima , naročito ako se pas nije redovno četkao i cešljao tokom godine.
Rase svilenkaste dlake (poput koker španijela i irskog setera) zahtevaju potpuno istu pažnju kao i oštrodlaki psi. Nekima naraste duga dlaka koju je potrebno redovno negovati . Rase koje zahtevaju veću pažnju su naravno one dugodlake.

KUPANJE–Učestalost kupanja zavisi od načina života psa, ako pas živi na svežem vazduhu, dovoljno je kupati ga dva do tri puta godišnje, ako živi u stanu možete ga kupati svako dva do tri meseca. Koristite šampon za pse, s obzirom da oni koji su namenjeni ljudima mogu kod njih izazvati alergije.
Da bi se izbegla ućebanost (zamršenost) dlake, potrebno je da  razmrsite svaku dlaku pre kvašenja psa i zaštitite unutrašnjost ušiju čepovima od vate.
Psa koji ima ima neku kožnu bolest nemojte kupati a da se predhodno niste konsultovali s veterinarom. Štene može da se kupa od trećeg meseca, samo treba obratiti pažnju na sušenje(sušenje mora biti detaljno zbog zrdavlja vašeg šteneta!).

OČI–Jednom nedeljno, ocistite oko po ivici vatom natopljenom mlakom vodom ili kamilicom. Ako vašem psu suze oči (što se cesto dešava kod patuljastih rasa) to bi trebalo činiti svakodnevno. Ako pas mnogo suzi, i pritom se menja boja dlake, posavjetujte se s veterinarom.

ZUBI–Pas nije pošteđen kamenca i zbnih naslaga. Budite obazrivi, jer kamenac povećava rizik od infekcije. Redovno mu perite zube rastvorom sode bikarbone ili nekom abrazivnom pastom za pse. Možete isto tako polovinom limuna preći spoljašnju i unutrašnju stranu zuba. Ako uprkos vašoj nezi kamenac nastavi da se hvata i uzrokuje loš zadah, posetite veterinara.

NOKTI–Psi koji žive u stanu ne koriste dovoljno svoje nokte, pa ih treba odstraniti. Taj postupak je komplikovan i treba da se izvede specijalnom spravom sa sečivom, koja seče nokat umesto da ga zgnječi, što bi moglo da nanese bol psu. Ne treba seći živi deo nokta, roze boje koji je jasno obeležen na noktima bez pigmenta (svetlim noktima). Kod crnih noktiju treba pažljivo seći. Ukoliko, nepažnjom , oštetite koren, doći će do krvarenja. Zaustavite ga vatom natopljenom u 10% hidrogenu ili pomoću hemostatičke olovke.

ŠAPE–Proveravajte jastučiće na nogama, poravnajte dlaku izmedu prstiju da se ne bi umrsila. Redovno kontrolišite da li pas možda ima kamenčić , neki trn, parčence stakla i sl. između prstiju što može stvoriti bilo kakav problem (manje upale ili neku infekciju).